„Veran čovek“ na Festu, vudialenovska priča o fatalnoj ljubavi

Pričom o ljubavi, smrti, preljubi i živopisnim pariskim ulicama, koja je ekranizovana u prepoznatljivom maniru novog talasa, Lui Garel kao da odaje počast središnjem delu opusa Fransoa Trifoa (posebno Ukradenim poljupcima) - kratko i slatko, mada već viđeno.

Scenario legendarnog Žan-Kloda Karijera dodaje na težini ovog filma namenjenog art-haus publici. U fokusu je odan, pesimističan mladić, rastrzan između dve fatalne žene.

Iako francuski film do srži, u kome Garel sa galskom duhovitošću i nekoliko nadrealnih obrata izbegava pad u čistu karikaturu, Veran čovek crpi inspiraciju i sa one strane Atlantika.

Na pitanje da li je Veran čovek, ipak, bliži filmovima Vudija Alena, Garel odgovara da se nada da je tako.

„Filmovi Vudija Alena sadrže mnoge zabavne dramske situacije. Njegov film nikad nije tragedija. Iako je njihova tema duboka, forma je najčešće veoma pitka. Oni nikad ne opterećuju gledaoca i ti filmovi nisu mučni za gledanje. Uvek je zadovoljstvo gledati njegove filmove. Ako moj film priređuje gledaocima jednaku količinu zadovoljstva, rado ću pristati da kažem da mi je on bio inspiracija“, objašnjava Garel.

Veran čovek utemeljen je na odličnoj glumi. Pored Garela čiji lik u filmu bira između pritajeno opasne Marijan, i opsesivne, nestabilne Eve, podjedanko efektne su i Leticija Kasta i Lili Rouz Dep.

U ljubavnom trouglu ubedljivo glume njihove manje glamurozne verzije.

„Posebnost ovog filma je u tome što žene izgovaraju veoma snažne rečenice, ali uvek na učtiv način. One su kao Atina, kao grčke statue i uvek su za korak brže od muškaraca“, navodi Leticija Kasta.

S višestrukom naracijom, flešbekovima i muzikom, Veran čovek deluje toliko uronjeno u novi talas, da je teško poverovati da se radnja odvija u današnje vreme. Garelova vizija Pariza kada su gradom šetali strastveni ljubavnici, deluje kao čista nostalgija.