David Oelhofen o filmu „Bliski neprijatelji“ na „Kustendorfu“

U središtu priče su Dris i Manuel, drugovi od detinjstva koji su krenuli različitim putevima. Manuel je prešao na drugu stranu zakona, Dris postao policajac, a putevi im se ukrštaju kada Manuelov najveći posao krene naopako.

„Moja prijateljica je advokat čiji su klijenti veliki dileri droge i pitao sam je da li postoji mogućnost da ih sretnem i razgovaram sa njima i oni su rado pristali. Bio sam veoma iznenađen njihovim odgovorima, a moja pitanja su bila vezana za porodicu, njihovu vezu sa decom, gde ta deca idu u školu i nije me interesovao kriminalni život, već posledice takvog života i uticaj na porodicu“, objasnio je reditelj.

Primetio je da to nije nikakav romantičan život zbog čega je, kaže, nastojao da napiše potpunu realističnu priču.

„Moja opsesija je porodica i nekako mi se čini da stalno pišem istu priču, o porodici. Jutros sam pogledao remek delo o porodici Sjećaš li se Doli Bel (Emira Kusturice) i to je priča o mladiću koji pokušava da bude slobodan i pitanje je da li je porodica njegov zatvor ili zaštita i zapravo je i jedno i drugo istovremeno“, rekao je Oelhofen.

Reditelj je objasnio da je film zapravo u potpunosti istinit, samo što predstavlja miks delova više priča više pojedinaca i da se odigrava u kraju koji se nalazi samo četiri kilometra od Pariza, ali koji je potpuno izolovan.

„Ljudi koji žive u tom kraju mogu peške da dođu do Pariza, ali oni to ne čine, žive izolovano, i Pariz je za njih vrlo daleko. Čvrsto su vezani za taj kraj koji istovremeno vide kao prelep i vrlo ružan. Isto kao sa porodicom koja je istovremeno za čoveka i zatvor i zaštita“, ispričao je Oelhofen.

Autor ostvarenja Daleko od ljudi o Alžirskom ratu, koji se ovoga puta pozabavio marokanskim klanom, kaže da su to teme o kojima Francuzi ne žele da slušaju ili gledaju, a koje su zapravo vrlo bitne.

„Problem u tim krajevima je posledica kolonijalne prošlosti. Pedesetih i šezdesetih Francuska je skupljala momke u Maroku, Alžiru, jer su nam bili potrebni radnici u fabrikama i sada imamo takav kraj koji je toliko izolovan, zbog našeg lošeg ponašanja prema migrantima. Sada zvanična politika nastoji da promeni odnos prema strancima, ali moramo da platimo za generacije koje su prezirale Francusku“, rekao je Oelhofen, dodajući da se mnogi Francuzi ne osećaju tako, da ne osećaju da pripadaju naciji, poput glavnih likova u filmu.

Matias Šunarts je bio njegov prvi izbor za lik Manuela zbog, kako je objasnio, toga što se ne plaši da pokaže svoju ranjivost i pokazuje kombinaciju snage i ranjivosti.

„Za ostale uloge sam tražio glumce sa harizmom i nastojao sam da im dam prostora, trudio sam da ne kontrolišem sve i da ih sve posmatram kao svoju porodicu, kako bi kroz improvizaciju mogli da izgrade svoje likove. Želeo sam da se ne vidi mnogo rediteljska ruka“, rekao je Oelhofen.

Publika je zapazila da je film vrlo napet sve vreme, a reditelj je rekao da mu je to i bio cilj dok je pisao scenario, da ne dopusti glavnom junaku da misli ili odmori, pa ni gledaocima.

„Za njega (glavnog junaka) uvek je kasno. Doneo je previše pogrešnih odluka. Nismo u američkom filmu, kasno je za ispravljanje grešaka“, rekao je reditelj.

Tome doprinosi i muzika, koja je Oelhofenu posebno važna za dočaravanje atmosfere.

„Tokom scena nasilja nema muzike, jer nisam želeo da ih romantizujem. Muzika tokom filma nema stabilan ritam što takođe doprinosi atmosferi izgubljenog sveta“, istakao je francuski reditelj.