Miloš Biković: Nije lako izaći iz uloge

Na iznenađenje mnogih, Miloš Biković se našao u ulozi beogradskog mangupa, kriminalca u filmu „Južni vetar“, koji je prošle godine bio najgledaniji film u Srbiji. Akciju punu vrtoglavih vožnji i surovih scena pogledalo je više od pola miliona ljudi.

Kako neko sa likom dečaka kojeg bi svaka majka poželela za zeta igra kriminalca?

„Kako zna i ume“, smeje se Biković i nastavlja: „Mislim da je upravo to zanimljivo kada pravite podelu uloga koja nije na prvu loptu. Kada glumcu date ulogu koju on naizgled ne može da iznese, tako razbijate stereotipe. To je rizik s jedne strane, a sa druge je zanimljivo i uzbudljivo i za publiku i za glumca.“

Da li te je iznenadilo to što te je reditelj i producent filma Miloš Avramović prepoznao u ulozi kriminalca?

„Ja sam želeo da razbijem stereotip o sebi kao dobrom momku s početka 20. veka u braon kostimu. Osećao sam da ja to mogu i znao sam da mogu da krenem tim putem. Nisam znao koliko će uspešno to biti.“

Kako si budio surovost u sebi da bi oživeo Petra Maraša?

„Surovost je osobina prema kojoj se ljudi odnose na određeni način u privatnom životu, a kada je scenario u pitanju, onda je to drugi svet i vi ste neko drugi i to je onda lakše. Lakše je ako znaš kada nekoga udariš da to neće imati neke posledice po tu osobu. Morao sam u kadru da lupam šamare Žiki Todoroviću i Žika je tražio da to bude stvarno, jer to i njemu pomaže da glumi. Tako su nas i na akademiji učili: kada dobiješ udarac, telo odreaguje i to bude uverljivo i pokrene psihičke procese.“

I kako si se tada osećao?

„Pa meni je bilo nezgodno. Između svakog kadra sam ga pitao: 'Izvini, brate, je li sve u redu'? Ma čak mu se i dopalo“, smeje se.

Da li sada, pošto si otkrio da možeš da igraš i dobrog dečaka i kriminalca, smatraš da si dobar glumac?

„Ne bih smeo to sebi da priznam i kažem da sam dobar glumac. Imam utisak da to može da bude pogubno. Glumac stalno sebi mora da dokazuje da je dobar glumac. Jer je on dobar koliko je dobra njegova poslednja uloga. Ali jeste lepo kada dobiješ i potvrdu kritike, kolega i publike.“

Kako se „izlazi“ iz uloge kriminalca?

„Sve tehnike kojima nas uče na fakultetu su tehnike kako se ulazi u ulogu, a ne postoji tehnika kako se iz uloge izlazi. Završi se predstava i glumci odmah odu u bife. Vrlo je važno da se čovek nekako vrati sebi. Svaki glumac sam mora da pronađe način kako da se vrati sebi. Neki, nažalost, pronalaze u čaši tu tehniku. Ja to ne radim.“

Potpuna suprotnost Petru Marašu je lik fudbalera Aleksandra Tirnanića Tirketa, koga glumiš u „Montevideu“. On te je učinio slavnim. Koga je bilo lakše igrati?

„Ne pristajem na termin slavan. Pristajem na popularan, ako dozvoljavate. Za Tirketa sam uložio daleko više snage. I projekat je bio veći, to su bile tri sezone serije i dva filma i imao sam daleko manje iskustva kada sam radio Petra Maraša, nego kada sam radio Tirketa. Iako je Petar Maraš nešto potpuno drugačije od svega što sam radio. Mada i Tirketa je bilo drugačije pripremati, jer pre toga nisam ništa ni radio“, govori Biković kroz osmeh.

Da li si stekao utisak kakav je bio život u Jugoslaviji, odnosno Srbiji tih godina?

„Jesam, ali ne u potpunosti. Svet koji smo mi stvorili, svet 'Montevidea', ne odgovara istini kao što ni svet 'Južnog vetra' ne odgovara potpuno istini. Ti svetovi su manje ili više uverljivi, ali oni se naslanjaju na našu predstavu o tom vremenu. Čitao sam i knjigu po kojoj je rađen film, gledao sam i druge filmove, koje oslikavaju tu atmosferu, slušao muziku, ali vi kao glumac, igrate ulogu i svirate partituru u okviru te simfonije. Reditelj Dragan Bjelogrlić je napravio taj svet, a ja sam samo osluškivao to što on radi, pričao sa njim i trudio se da ne odudaram.“

Da li ti se dopao taj svet?

„Jeste. Nije stvar samo u tridesetim godinama. Stvar je u svetlu, o ljudskim vrednostima o kojima govorimo kao što su drugarstvo, prva ljubav, odrastanje, patriotizam, odgovornost prema igri, ljudske strasti. Film je približio publici te neke događaje naše istorije na lep način koji su publiku napunili lepim emocijama i utiscima.“

Po čemu se razlikuju današnji od tadašnjih fudbalera?

„Ima jedna rečenica u filmu koja kaže – fudbal je igra u kojoj siromašni igraju, a bogati dolaze da gledaju. Sada je obrnuto. Danas su bogati ti koji igraju, a siromašni dolaze da gledaju. To je suštinska razlika. Tada su ljudi igrali iz ljubavi jer nije bilo mogućnosti da neko i pomisli da igra iz interesa.

Miloš Biković je u pozorištu igrao ulogu boksera Ljube Sretenovića u predstavi rađenoj po knjizi Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve". Miloše, ko je bio Ljuba Vrapče, odnosno Ljuba Šampion?

„Ljuba je bio ambivalentna ličnost. I zbog toga je tragični junak. On je momak koji počinje kao jedan mlad, arogantan, ali suštinski dobar momak, ali završava kao ubica. To neodustajanje, nepreispitivanje sebe, neodustajanje od svog greha, iako se nigde to ne pominje, to je suštinska, hrišćanska misao o čovekovom odnosu prema sebi, prema grehu. To je termin kojim mi označavamo deo sebe koji želimo da promenimo. Da radimo na sebi. Ljuba Vrapče je jedan lik koji se našao u jednom surovom sistemu, a nije radio na sebi da se sistemu prilagodi, živi i da ga sistem ne samelje.“

Ko ti je bliži? Ljuba ili Tirke? Ko te je više pomerio?

„Ja imam dijalog sa svojim ulogama. Zato što njihov život poredim sa svojim i svoje životne situacije učitavam u njihove. Ako me je neko i pomerio, ne mogu da budem potpuno svestan toga. Ali taj mrak sa kojim se suočava Ljuba Vrapče je definitivno nešto što je meni teže palo i zbog te težine, kako ja to osećam, Ljuba Vrapče je lik koji je više uticao na mene.“

Da li je teže biti bokser ili fudbaler? Šta ti je bilo teže da spremiš?

„Teže mi je bilo da budem fudbaler. Trenirao sam taekvondo, trenirao sam borilačke veštine, pa mi je bilo lakše boks da savladam i naučim. Sa fudbalom je bilo teže. Postoji taj momenat lopte koja ima svoj život, svoju putanju, volju i ne možete baš uvek da je kontrolišete, osim ako niste zaista vrhunski.“

Predstava „Kad su cvetale tikve“ bila je svojevremeno zabranjena, kažu da ju je lično Tito zabranio iako u tom delu mi nemamo otvorenu kritiku i analizu društva. Kakav je bio tvoj doživljaj ideje da igraš predstavu koja je bila zabranjena?

„Čast je, pre svega, jer je tu igrao Miša Janketić, sa kojim sam i delio ulogu. Miša i dalje igra Ljubu, kad je stariji. Umetnik mora da ima tu vrstu slobode da postavi prava pitanja, ukoliko želi da društvo napreduje. Ali opet ne može ni umetnost da bude platforma za sve dozvoljenosti. Umetnik je čovek koji je naoružan informacionim oružjem i on nosi određenu odgovornost, tu se postavlja pitanje cenzure. Da li ona treba da postoji u bilo kom obliku? Mislim da treba postoji u određenom obliku, obliku regulative. Ne možete da postavite satanistički obred na scenu, jer je to pogubno za publiku. Cenzura koja nije dozvoljena je cenzura koja štiti vladu. Cenzura koja štiti publiku, to je cenzura koju odobravam.“

Praviš li razliku kada glumiš u filmu i u pozorištu i u čemu je razlika? Šta ti je uzbudljivije?

„Uzbudljivije je pozorište, mnogo. Svaki gledalac je učesnik u predstavi. Svojom pažnjom stvara posebnu tišinu u pozorištu. Glumci se često plaše publike i plaše se crne rupe. Mi ovde na sceni ne vidimo publiku od svetla koje nam bije u oči i za nas je publika aždaja sa hiljadu glava.“

Da li se ti plašiš?

„Nekada da, nekada ne. Zavisi od stanja u kojem se glumac nalazi. U suštini, tehnika koju glumci uče je da savladaju energiju publike, to njihovo ćutanje. Kao 'Aska i vuk' otprilike. Moraš naučiti da plešeš sa aždajom, da se ona zajaše i da se na energiji publike iznese predstava i onda glumac, ako to uradi kako treba, leti. Sposoban je da uradi nešto što ovako ne može da uradi. On ulazi u neko stanje svesti koje je posebno, ulazi u nadsvest. To je opijeno stanje. Jedan vertigo, trans. Zaista se pomeri svest i glumac ne pripada sebi. Kažu da je u Britaniji glumac po zakonu dva sata posle predstave neuračunljiv.“

Jesi li i ti neuračunljiv posle predstave?

„Ne znam. Ja se nadam da nisam, ali... sigurno se to pomera.“

Kako se osećaš kada zavesa padne?

„Praznina. Zato što ulažete veliku količinu energije. Glumci gube i po dva kilograma za vreme predstave. I posle toga praznina... Tako se barem ja se osećam.“

Ljuba je od svojih nedela pobegao u Švedsku. Da li čovek može pobeći od sebe?

„Ne. U tome i jeste tragedija. Zato i jeste napisana ta priča ustima nekoga ko je otišao. Ne pratimo je u realnom vremenu, u trenutku dešavanja, nego kao retrospektivu utisaka koji se vraćaju, koji progone glavnog junaka. Mislim da se ne može pobeći.“

Ljuba pati za Dušanovcem sve vreme. U jednom momentu kaže: „Ne, neću se vratiti.“ Da li ćeš se ti vratiti?

„Odakle?“

Iz Rusije.

„Na Karaburmu?“ Smeje se. „Pa ja mislim da nisam otišao. Provodim dosta vremena u Rusiji, ali ne smatram da sam otišao. Ja sam Srbin. Rusija nam je bliska, i reč je o kulturološkim nijansama. Ne mogu ja da budem Rus. Smatram Rusiju svojom drugom domovinom, zato što su me tako i prihvatili, ali ja sam Srbin. Plaćam veliku cenu kada je u pitanju energija, umor, da bih odigrao predstave koje ne želim da pustim i to je jedna od veza koje me drže ovde.“

Da li patiš za Srbijom?

„Dešava mi se tako da, dok sam u Moskvi, isplivaju tako neka mesta u Beogradu. Ne konkretna sećanja, nego se nekog mesta setim i to izaziva u meni neki skup emocija, koje su nedefinisane, onda je to valjda ta nostalgija.“

Zašto si izabrao da odeš baš u Rusiju? Da li zato što je bilo lakše uspeti u Rusiji nego u Holivudu?

„Mislim da je Rusija izabrala mene. Nisam ja išao tamo, iznajmio stan i okušao svoju sreću. Nego je mene pozvao Nikita Mihalkov. On je čovek oskarovac, možda jedan od najvećih reditelja. Posle takvog starta, ja sam našao agenta i pomislio sam da, ako su me jednom uzeli sa takvom preporukom, možda ću moći da nastavim karijeru.“

Zašto je pozvao baš tebe?

„Moj intimni doživljaj je da je to bilo čudo. Jedno malo čudo u mom životu, bio je moj omiljeni reditelj pre nego što se to desilo. Nikakvih kontakata ja sa Rusijom nisam imao do tada. Osim što sam bio na festivalu gde smo se upoznali.“

Kažeš čudo, a da li ti zaista veruješ u čuda?

„Da. Meni je brat rekao da posle 'Montevidea' napišem pismo Mihalkovu i da mu kažem da želim da igram kod njega u filmu. Ja sam mu u šali odgovorio da je preterao sa tamjanom i da su počele halucinacije. I rekao sam mu da, ako je to božja volja, to će se desiti i desilo se. Nisam napisao pismo, ali posle nekoliko meseci mi je zvonio telefon. Ja sam bio ubeđen da je Dragan Bjelogrlić dao nekom slušalicu da me zeza. Zamalo nisam tog čoveka oterao u... Zamalo mu nisam svašta rekao preko telefona. Sve mi je to delovalo nerealno. On je zvao i rekao: 'Da li ste slobodni u toku ovog leta?', a tog leta je trebalo da dosnimimo deo 'Montevidea 2'. Ja sam rekao da snimam neki kretenski film, sa nekim ludakom, režiserom. Nisam hteo da se upecam na provokaciju. On je rekao: 'Dobro... okej...' Na to sam odgovorio: 'Pošaljite mi scenario, pa ću pogledati.' Kao da pregovaramo o reklami za toalet-papir, kao nisam zainteresovan, ali ako mi se baš dopadne, pristaću. I on je poslao scenario na ruskom i shvatio sam da je to prava stvar, da nije šala i tada sam shvatio da se čudo dešava pred mojim očima.“

Kako je raditi sa Nikitom Mihalkovom?

„On je stvarno poseban. Njegov rad sa glumcima ljudi dolaze da gledaju. Dolaze reditelji da gledaju kako radi sa glumcima. On se bavi majeutikom kada radi sa glumcima, a glumci toga nisu svesni. On postavlja pitanja na koja zna odgovore, ali vas pušta da vi sami dođete do odgovora.“

Dobio si nagradu od Putina, kakav je bio taj događaj?

„Ja sam te ljude gde sam se našao nazvao 'krem de la Kremlj'. Taj Kremlj izgleda zaista impozantno. Ti portreti, ruski carevi, tu su ljudi raznih vera, slojeva društva, sfera koje čine rusko društvo. Na taj dan, 4. novembra, Dan narodnog jedinstva, država se diči time što ima toliko različitosti i toliko bogatstva i na taj način oni to neguju. Na taj dan oni kao celo društvo biraju inostrane građane kojima dodeljuju nagradu. To jeste čast. Nisam ja dobio tu nagradu samo od ruskog naroda, nego i od pripadnika manjina, verskih i nacionalnih.“

Da li si imao tremu?

„Jesam. To je imperija i Putin, koga poštujem, možda je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu.“

Da li ti smeta što te u Srbiji poneko zove rusofilom?

„Ne krijem svoju ljubav prema Rusiji. Ne smeta mi dok to nije neka etiketa koja ima negativnu konotaciju. Ja volim rusku kulturu, duhovnost i to mi je blisko. Svako dalje učitavanje političkih konotacija u mom odnosu prema Rusiji... nema tome mesta. Jer ja se ne bavim politikom.“

Uskoro će premijera filma „Balkanska granica“. Tema je zauzimanje prištinskog aerodroma 1999. Kako je došlo do te ideje?

„Mene su Rusi zvali da igram u tom filmu. I to da igram Rusa. I ja sam rekao: izvinite, to je deo i naše istorije i tražio da se prepiše da to bude Srbin. Hteli su da snimaju jedan ili dva dana u Srbiji, ja sam smatrao da treba uticati na taj scenario što je moguće više, da bude deo zajedničke istorije, ne samo ruske.

Ko finansira film i koliko si uspeo da utičeš na scenario?

„To je Ministarstvo kulture Rusije, Ministarstvo kulture Srbije, ne znam ko još sa ruske strane, ali to je jedna zajednička priča, zajednički projekat. Kako će se ljudi odnositi prema tom filmu, ne znam. Hteo sam da napravimo žanrovski film koji neće imati za cilj da ocrni nijedan entitet, ali mi se prema teroristima u tom filmu odnosimo kao da su teroristi. Takva vrsta žanra podrazumeva pozitivce i negativce, za nas negativci naravno nisu Srbi nego OVK i u tom smislu taj film neće biti politički korektan za sve strane. U sukobu je nemoguće biti politički korektan. Potrebno je govoriti o tome. Toliko filmova ima gde smo mi zločinci, negativci, potrebno je govoriti o tome da smo i mi pretrpeli u tom sukobu i da nismo samo mi ružni, prljavi, zli i da u ratu ne postoje čiste ruke.“

Rekao si da se ne baviš politikom, ali nedavno si imao oštru prepisku, polemiku sa glumcem Sergejem Trifunovićem preko Tvitera. Koja je uloga glumaca u srpskom društvu?

„Nemaju obavezu da se aktivno bave politikom. Aktivizam nije obaveza. Ali imaju odgovornost. Prema toj odgovornosti se čovek odnosi različito. Moj kolega se odnosi na jedan način, a ja na drugi. Kada je konkretno reč o protestima, moja pojava na protestima nije samo moja pojava, nego predstavlja poziv mnogim ljudima da se pojave na protestima. Da bih ja pozvao ljude na proteste, moram da znam ko ih organizuje, ko sve ima upliva i uticaja na njih i čime se oni završavaju. Jer zahtevi protesta su jedna stvar, ali posledice su daleko veće nego zahtevi. E taj prazan prostor o kome se ne govori između zahteva i posledica, ja tu vidim svoju odgovornost i ja ne mogu da navedem ljude da krenu ka posledicama ako ne znaju šta su posledice.“

Već dugo pričaš o projektu Tesla. Zašto ti je stalo da napraviš film o Nikoli Tesli? 

„To je odgovornost koju moram da prihvatim. Kroz taj projekat želim da govorim o svom narodu i razgovaram sa svojim narodom i da pokrećem teme. Tesla je nešto što želim da napravim da bude međunarodni projekat i da ljudi koji gledaju Teslu nemaju sliku o Srbiji da je samo zemlja krize rata, bodljikave žice i zaleđina Evrope, nego da je i zemlja koja je rodila jednog od najvećih genija, koji je obeležio celi svet. Da Srbija bude zemlja Tesle, to jeste moja odgovornost. U koliko uspem u tome, jer to možda prevazilazi moje snage. Ja ću pokušati, pa ćemo videti da li ću uspeti.

Šta ti stoji na tom putu?  

„Potrebno je prvo naći partnere na međunarodnoj areni. Moj plan je da radim sa partnerima iz Holivuda, Rusije i Kine i ja bih predstavljao Srbiju. Združenim snagama izaći na međunarodno tržište. Trenutno smo u fazi potpisivanja sporazuma sa ruskom televizijom, nadam se da će se uključiti i investitori iz Srbije, vodimo pregovore sa Holivudom i u Kini, ali neću da govorim dok ne potpišemo konkretno.“

Da li glumci mogu da utiču na svet i da ga promene?

„Pa mogu koliko može i dobar roman ili dobar film. Mogu da postavljaju pitanja. Učestvuju kroz svoju umetnost. Mogu i kroz aktivizam. Ali ja se malo razumem u kulturu, pa malo više u glumu, kinematografiju i to je moja sfera delovanja gde mogu da preuzmem odgovornost jer sam tome posvetio život. Svaka vrsta aktivizma dalje je nešto gde ja mogu lako biti izmanipulisan jer čovek može da želi dobro, ali mora da razume sve procese dobro i da barata sa mnogo informacija. Zato se ja čuvam aktivizma, a smatram da se svet menja radom na sebi i delatnošću kao što je umetnost, filmovima i predstavama.