Karanović: „Miris poljskog cveća“ sam snimio iz inata

Ostvarenje koje je okupilo neka od najznačajnijih imena domaćeg filma, sada je u potpuno istom kvalitetu slike i tona kao i 1977. godine kada je snimljen. 

„Sećam se da smo ga radili sa ogromnom mukom i ogromnim veseljem. Napisao sam 12 verzija scenarija i mislim da sam ga snimio iz inata, iz mog inata i inata Aleksandra Stojanovića, producenta“, kaže Karanović.

Karanović je rekao Tanjugu da je imao utisak da je „Centar film“, u čijoj produkciji je rađen, sumnjao u taj film.

„Mi smo se borili, borili i bili uporni. Nekoliko godina smo čekali. Prva verzija scenarija je bila napisana pre serije Grlom u jagode. Snimanje je bilo vrlo komplikovano iz mojih raznih zahteva. To je možda moj film u kome ima najviše likova od kojih su većina naturščici skupljeni sa raznih strana tadašnje domovine“, istakao je Karanović, koji je scenario napisao s Rajkom Grlićem.

Snimali su u malom naselju blizu Zemuna i, kako kaže reditelj, to je bilo i pakao i veselje.

„Danas kada pomislim na taj film, divim se sebi zbog toga što sam izdržao to snimanje, što sam to zaželeo, a pogotovo se divim ekipi s kojom sam radio i koja me je u svemu podržala. Naravno, postoji puno stvari koje bih drukčije uradio. Mislim da sam danas pametniji, mudriji, ali s obzirom na godine, imam manje energije i snage i danas takav film nikako ne bih mogao da snimim“, rekao je Karanović.

Film je realizovan u obliku kolaža sastavljenog od dokumentarnih i igranih delova u kojima se prati poznati glumac od trenutka kada, bez vidljivog razloga, napušta porodicu i posao u pozorištu i odlazi na šlep svog prijatelja lađara.

„Mislim da je to jedna priča koja je uvek bila aktuelna i moguća, ne samo u raznim društvima, nego i kod svih. Svi dolazimo u trenutak kada nam se smuči naš život takav kakav je, okruženje tog života i čoveka, i onda se trudimo da pobegnemo i onda se dešavaju razne stvari“, kaže Karanović.

„Film samoposluge“ 

Karanović kaže da je Miris poljskog cveća često nazivao „filmom samoposluge“, jer ima puno likova i paralelnih dramskih tokova, pa gledalac može da izabere tok koji mu se sviđa i da ga prati.

„Nazivao sam ga i dokumentarnom bajkom, a u poslednje vreme mi se čini da je smešna drama i to su sve razlozi da se taj film dopadne i današnjoj publici“, dodao je Karanović.

U filmu su igrali Ljuba Tadić, Aleksandar Berček, Olga Spiridonović, Sonja Divac, Bogdan Diklić, Branko Cvejić, Slobodan Aligrudić, Čedomir Petrović, Gorica Popović...

Diklić, koji je imao 24 godine u vreme snimanja, kaže da pamti rad na tom filmu posebno što je usledio nakon serije Grlom u jagode, u kojoj je takođe radio s Karanovićem.

„Nisam igrao nešto složenije, ali su me radovala snimanja i uverili smo se da vreme nije zaboravilo ovaj film, što je najvažnije“, rekao je Diklić.

Miris poljskog cveća, smatra Diklić, mnogo govori i o trenutku u kome je nastao i o čoveku i o nekim zasićenjima kao što ih ima glavni junak, o nekim ljudima koji se ne ubrajaju u popularne.

Smatra i da se društvo mnogo promenilo od onda, i to na gore, a ne na bolje.

„Kada sam bio mlad, mislio sam da stariji ljudi fraziraju kada kažu: 'E, kako je bilo u moje vreme'. To je bila neka čežnja kod tih ljudi, sentiment u odnosu na mladost. Ali, moja mladost tada i moja poodmakla zrelost sada nemaju veze s tom vrstom sentimenta i sasvim objektivno mogu da kažem da su sedamdesete bile puno lepše i radosnije“, naglašava Diklić.

Film je 1978. dobio nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara (Fipresci) na Kanskom filmskom festivalu, a na Filmskom festivalu u Puli osvojio je Zlatnu arenu za režiju (Srđan Karanović ), Zlatnu arenu za muziku (Zoran Simjanović) i Zlatnu arenu za fotografiju (Živko Zalar).

Jugoslovenska kinoteka i u 2019. godini ambiciozno nastavlja sa digitalnom restauracijom srpskih klasika. Prvi film koji će imati ponovnu premijeru u novoj godini biće Tri karte za Holivud Božidara Bote Nikolića.