Zafranović: „Okupacija u 26 slika“ bila je upozorenje

Hvala hrabri ljudi, što ste po ovako teškim (vremenskim) uslovima došli da pogledate film, pozdravio je Zafranović prisutne.

Reditelj se prisetio „velike klape“ koja je radila na tom filmu, od Kovača, preko Filipa Davida kao dramaturga, Ranka Munitića koji je bio saradnik na scenariju, pa do Danila Kiša, koji je „uglavnom pušio i rekao par velikih stvari“.

„To je bilo vreme kada smo osećali da će se nacionalizam ponovo razbuktati i to se i dogodilo devedesetih godina i to po istom scenariju. Ja sam tada emigrirao u Francusku, pa u Beč, pa u Prag, gde sam i ostao. Mirko Kovač je iz Beograda otišao u Zagreb, Filip David je ostao u Beogradu gde je dosta trpeo za vreme Miloševićeve vlasti. Raspala se jedna klapa koja je 20 godina radila zajedno i snimila trilogiju (Pad Italije, Večernja zvona i Okupacija u 26 slika) koja govori o tragediji ovog našeg Balkana“, rekao je Zafranović.

Prema njegovim rečima, i posle četiri decenije odnos prema filmu Okupacija u 26 slika nije se promenio – „Istok ga prihvata, Zapad ga negira“. 

„Ovaj film je bio upozorenje šta se može desiti na ovim našim prstorima zbog nacionalizma, da je mali čovek sposoban da počini zločin protiv naroda samo ako mu dođe ideologija. U meni je ostala gorčina razočarenja kada sam devedesetih montirao scene iz NDH (u filmu Testament), a onda iste gledao na televiziji u izveštajima iz Bosne, Hrvatske. To su bile potpuno iste scene, samo su u mom filmu bile crno-bele, a u vestima u koloru“, ispričao je Zafranović.

Književnik Filip David je, na tribini nakon projekcije, rekao da je masakr u autobusu centralno mesto u filmu oko koga su razvijali priču i prisetio se projekcije u Kanu kada je pola sale tokom te scene izašlo uzvikujući „Uaa, sramota“, a druga polovina ih je pritom nazivala fašistima i aplaudirala sceni u kojoj ustaše ubijaju maljevima i noževima Jevreje i komuniste.

„Ne znam kako danas ljudi reaguju na tu scenu nakon svih užasnih stvari koje su se desile, koje su možda i nadmašile tu scenu. Te 1977/1978. imali smo nejasan osećaj da bi to moglo da se desi, ali nisam verovao. Bojim se kako će se stvari dalje odvijati, jer uvek postoji mogućnost da se to ponovi. Zato ovaj film kao veliko umetničko delo i zbog svoje anticipatorske težnje ostaje na čast i srpskoj i hrvatskoj kinematografiji, pa i jugoslovenskoj na kraju krajeva, jer kada gledam šta se sve dešava, sve više sam jugonostalgičan“, istakao je David.

Glumac Ivan Klemenc je priznao da je jednom gledao film i da više ne može, ali i da ne može da veruje da je prošlo 40 godina.

Klemenc se prisetio kako ga je Milan Štrljić pozvao kod Zafranovića uveren da on ima pravu ulogu za njega, a onda su, „odobreni od Zafranovića“, poslati da obiđu veliku zemlju i nađu trećeg i našli su Frana Lasića u nekoj kafani blizu Dubrovnika.

Zafranović je rekao da mu nedostaje „ta klapa koja je umetnost postavila visoko na lestvici“ i sama umetnost.

„Ta lestvica se urušila, danas postoji filmska mafija koja se samo bori za novac. Nema više producentskog filma i tako je svuda u Evropi, osim možda u Francuskoj i Španiji. Cela Evropa je veliki smešni cirkus, tu su neki fodnovi, skupljate poene na radionicama, dramaturzi čitaju vaše anonimne tekstove i danas je teško snimiti ozbiljan film“, ocenio je Zafranović.