Film Nikolasa Vanjijea: Šta sve krije hotel „Jugoslavija“?

Vanjije, gost „Beldoksa“, na kojem je prikazan njegov film, kaže da je Jugoslaviju upoznao još kao dete s ozbirom na to da je to zemlja njegove majke, koja se zbog ljubavi preselila u Švajcarsku šezdesetih godina prošlog veka.

Prvo je upoznao jezik, zatim kulturu, a usledili su odmori kod bake i deke u Beogradu i letovanja na hrvatskom primorju, ali najživlji su mu i dalje mirisi koje nosi iz detinjstva.

„Najviše me je zbunjivalo pitanje 'Gde si?' koje bih čuo svaki put kada bismo otišli ponovo na letovanje i koje sam razumevao samo na tom površnom jezičkom nivou.

Sećam se i hvatanja oktopoda golim rukama na Jadranskom moru, mirisa benzina na ulicama Beograda, mirisa paprike u vreme kuvanja ajvara. Otkrio sam da je sećanje na miris najsnažnije jer vas vraća na mesta na kojima ste bili pre 20-30 godina i osećanja koja ste imali tada“, rekao je Vanjije Tanjugu.

U sećanju mu je ostao i dan kada je Tito umro.

„Vratio sam se iz škole i majka je plakala ispred televizora. Nisam razumeo tada zašto je plakala, samo sam podsvesno shvatao da se nešto važno desilo, a kasnije sam uvideo šta je taj čovek značio i kako se sa njegovim odlaskom sve raspalo“, kaže Vanjije.

U Beograd se vratio 2000. ili 2001, ne zna tačno, da bi 2005. kada je završio studije filma u Ženevi odlučio da u srpskoj prestonici snimi kratak film o Švajcarcu koji dolazi u Srbiju da proda stan svog dede koji je nasledio.

„Za potrebe tog filma sam obišao hotel 'Jugoslavija' i tada sam se prvi put susreo sa ljudima koji su tamo radili. To je bila godina kada je hotel zatvoren. Susret sa ljudima i priče koje sam čuo od njih, da se hotel zatvara, da je nerešeno pitanje vlasništva, da će tu najverovatnije biti kazino i moja fascinacija arhitekturom, podstakli su me da se zapitam zašto ne može nešto da se uradi i zaštiti to istorijsko mesto. Bio sam zaista fasciniran ulogom koju je to zdanje imalo za ljude koji su u njemu radili, to je bio njihov život“, ispričao je Vanjije.

Naredne godine je došao sa 16 milimetarskom kamerom ne znajući šta zapravo želi da uradi.

„Došao sam da snimim film pre nego što sve bude uništeno i zašao u svaki prostor gde sam mogao. To je bio izraz mog stava da treba sačuvati sećanje na taj prostor. I sam proces je trajao više od 10 godina", rekao je.

Kaže da je film više ispao njegovo lično putovanje, nego što je pokušao da shvati šta je bila Jugoslavija, zašto se raspala, da li je Tito bio diktator ili ne.

„Prolazio sam kroz ta pitanja, ali više me je interesovao taj ideal u koji se verovalo. Bio sam impresioniran idejom samoupravljanja koju je teško održati. U vreme 'gvozdene zavese', Jugoslavija se trudila da bude između, da ne priđe ni jednoj ni drugoj strani već da brine o sebi i tužno je i šokantno da ništa od toga nije ostalo, a to je najbolji način da sebe predstavite na međunarodnoj sceni. Sva ta pitanja se kriju i u zgradi hotela 'Jugoslavija, objasnio je Vanjije.

Kaže da je čuo mnogo priča o gostima hotela, ali da nije našao nikakve dokaze o tome u arhivama.

„Za mene je najtužnije da je najpoznatiji gost hotela zapravo bio Arkan. Pričali su mi da su dolazili i Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Monika Viti, a nisam mogao da pronađem fotografije koje bi potvrdile te priče. Gosti nisu spavali u hotelu 'Jugoslavija', češće su noćili u hotelu 'Metropol'“, rekao je reditelj.

Priznaje da je toliko bio opsednut tom zgradom, da svaki put kada bi otišao tamo, trudio se da se zavuče u svaki kutak tog zdanja, štpo su mu na početku i dozvoljavali, i jednom prilikom je u podrumu naišao na negativ fotografije Tita i Niksona koji se u hotelu rukuju.

„Čudno je da takve stvari nisam mogao da pronađem u arhivi, a pronašao sam u đubretu“, primetio je.

Od mnoštva zanimljivih priča izdvaja da postoje tajni podzemni prolazi koji povezuju hotel „Jugoslavija“ i Palatu Srbije, ali i kako je etiopski car Hajle Selasije „pokrenuo“ zidanje hotela.

„Veljko Simić koji je bio na čelu hotela od 1975/1976. ispričao mi je da kada je Tito ispraćao Hajla Salasija na aerodromu, ovaj mu je rekao da mu u gradu nedostaju veliki hoteli, da Beograd nema prestižni hotel. Tito je zatim uzeo telefon i naredio da se počne sa gradnjom hotela na temelju koji je na Novom Beogradu postojao od 1948“, rekao je Vanjije, dodavši da ga je intrigiralo i pitanje zašto je NATO bombardovao hotel 1999. godine o čemu je takođe čuo različite priče.

Do kraja nije uspeo sebi da razjasni privatizaciju hotela, ali dodaje i da njegov film nije tu da istražuje „ko je loš momak u celoj priči“.

„Kada sam počeo da otkrivam filmove koji su snimani u hotelu, saznao sam da je jedan od njih Tri dana za ubistvo koji sam iskoristio u svom filmu, sa eksplozijom u hotelu kao specijalnim efektom“, rekao je Vanjije.