Škafar: Umetnost se dešava na marginama filmske industrije

„Ljudi sve ređe izlaze da gledaju čak i komercijalne filmove. Ja recimo nigde osim u bioskopu ne mogu da gledam film. Nemam koncentraciju, samo ako me zatvorite u jedan prostor i ako se za to daju pare, onda imam još veću motivaciju“, rekao je Škafar u intervjuu Tanjugu.

Kao jedan od osnivača Filmskog festivala u Izoli festivale vidi kao priliku da se nastavi razgovor o filmu, jer film „nije ništa drugo do razgovor na jedan način koji je iznad banalnosti“.

„Na festivalu se taj razgovor nastavlja sa rediteljem ili ljudima koji su gledali film. Tu vidim smisao festivala“, naglašava Škafar i primećuje da filmovi na „Beldoksu" u najmanju ruku približavaju čoveka čoveku, što, dodaje, nije mala stvar.

Kada je nakon ostvarenja Deca i Otac, pre pet godina počeo da radi film Mama, Škafar je znao da će to biti njegov poslednji film i da će se okrenuti književnosti.

„Neko vreme teško gledam filmove. Čitanje je preuzelo prevagu kao na početku i sada sam se ponovo okrenuo literaturi, ali i vlastitoj. Uzeo sam vreme, napravio prostor, da se desi ono što se odavno nagoveštavalo pa je prekinuto zbog filma“, objasnio je autor za koga hrvatski kritičar Nenad Polimac kaže da je jedan od najzanimljivih umetnika ovog milenijuma.

Škafar pak priznaje da ga film kao film i ne zanima, već samo kao umetničko delo.

"Toliki je pritisak da je film postao pre svega posao, pa industrija pa zabava. Umetnost se dešava na marginama filmske industrije“, kaže slovenački reditelj.

Nekada je, podseća, bilo drugačije, jer su dolazili ljudi sa jakim vizijama u vreme kada su obrazovanje ljudi i interes za kulturu bili na višem nivou ili bar skoncentrisaniji, jer nije bilo toliko informacija i toliko stvari kao danas pa se moglo dublje ući u ono što si znao.

Kaže da ga više interesuju stvari koje su obične, a prilično se dosađuje sa stvarima koje su neobične.

„Film Deca je nastao iz razgovora sa ljudima koje nisam nikad pre toga sreo i nikad kasnije. Svaki čovek jedva čeka da neko pokuca na njegova vrata, jer je maltene svako sam sa sobom gotovo čitav život makar bio u nekom odnosu. Staviš te ljude u stanje da putuju u sebe, kroz sebe, oko sebe, prostorno malom, ali duhovno i vremenski beskonačnom teritorijom i njima nepoznatom, i svašta se tu otkrije. Samo treba pratiti to putovanje“, objašnjava Škafar.

Posebno mu je interesantno da posmatra čoveka kada ne govori, jer je onda to njegovo putovanje u sebe još interesantnije i jače.

„Reči nekad malo to banalizuju, reči su prevod onoga što osećaš i ako dobro posmatraš čoveka, možeš da čuješ njegovu priču i bez reči i to je ono što je najintenzivnije u odnosu dva čoveka“, dodaje Škafar.

Smatra da je indirektna komunikacija najjača i najuspešnija kada su problemi u pitanju jer je u direktnoj komunikaciji srce i duh nekako ne dolaze do punog izraza zbog uvek prisutne nervoze i raznih banalnih stvari.

„Kada pišeš pisma, pesmu, napraviš video za nekog, što se danas radi, ti vidovi komunikacije su neopterećeni odgovorom, nervozom i svim banalnim stvarima. Kada počneš da pišeš pismo, počinješ putovanje kroz sebe i pišeš neke stvari koje nisi mislio da ćeš napisati niti da imas u sebi i to daš drugom čoveku koji te nikada tako ne bi mogao upoznati iako živi sa tobom 40 godina“, primećuje reditelj.

Svoje vrhunce, emocionalne i duhovne, dostigao je, priznaje, čitajući dela Prusta, Rilkea, Tolstoja.

„Meni se knjiga kao medij jako sviđa zato što postoji iako nije otvorena, a film ne postoji dok se ne prikaže. Ako ti imaš knjigu kod kuće i nisi je otvorio, ipak vidiš korice, naslov, ime. Kod filma ne postoji ništa, postoji samo projekcija i u tom smislu meni knjiga ima više smisla čak i u ovom vremenu kada su i film i knjiga previše ignorisani“, rekao je Škafar.