Miki Manojlović: Košta me rad na predstavi „Kralj Lir“

Manojlović je u razgovoru za hrvatski portal naglasio da je već prošao kroz slične profesionalne izazove kao što je ovaj u Zagrebu.

„Svakako je izazov ta potraga za Lirom u meni. Napravili bismo grešku ako bismo, uslovno rečeno, prepričavali koncept predstave. To nije dobro. Ali Šekspir uvek daje mogućnost traganja: stanje sveta je takvo kao da je Šekspir ovde, sa nama. A Lir, takozvani ludi kralj, koji nije baš tako lud, nosi transpoziciju gledanja sveta generalno i za mene je to ovde važno. I ta familijarna priča, to je ono što je zanimljivo. I bolno“, rekao je Manojlović.

Cenjeni glumac se prisetio svog prvog susreta sa Zagrebom davne 1966. godine koji je na različite načine odredio njegovu karijeru.

„Jednom prilikom sam napisao crticu, baš takvu nekakvu formu, koja se zove 'Zagreb'. Počinjala je prizorom mog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan. Ali čim sam izronio, shvatio sam da je taj skok bio grozan. Taj je skok u more davne 1966. odredio delimično, ali svakako odredio, moju vezu sa Zagrebom“, istakao je Manojlović.

On je dodao da taj očajni skok, sve i da može, nikada ne bi popravio.

„I sad, da preskočim sve što sam u toj crtici napisao do kraja - gde sam rekao da bih puno toga u životu drugačije učinio, ali da svoj očajni skok u more nikad ne bih popravio. Ostavio bih ga takvim. Zašto? Zato što se između tog skoka u more, za koji sam želeo da bude fantastičan i ovog trenutka, dogodilo toliko puno stvari. Puno sam vremena u Zagrebu proveo i radio, da sam u toj crtici o ovom gradu napisao, konačno: da mi je mladost bila hrabrija - kao što nije – možda bih još bio u Zagrebu…“, naveo je Manojlović.

Bard našeg glumišta je istakao da postoje glumci, koji ostaju i traju čak i kada ih nema više među nama.

„Čak i danas, kad biste ih mogli staviti na scenu, oni su tu. To je lako dokazivo. A imate i ove druge, koji su također glumci, ali druge klase. Oni prvoklasni su oni kojima i nakon mnogo godina, kad ih vidite, kažete: 'Opa, vidi, bogati, ovaj je savremen'“, rekao je Manojlović.

O motivima za stvaranje „Radionice integracije“ u Beogradu, plemenite institucije kulture, Manojlović kaže da je u sve to ušao iz potrebe.

„Radim zato što za tim imam potrebu. Dođe do toga da čovek oseti potrebu da na drugačiji način nekome nešto daje, a ne samo kroz sebe na sceni, pred kamerama. Razvio sam, unapredio zapravo, sopstvenu strpljivost. Možda neko svoje razumevanje da ne treba o ljudima, s ljudima, suditi jako brzo. Da je ljudima potrebno dati vreme. Da se poverenje stiče teško, a lako ruši. Svoju iskrenost sam takođe izoštrio“, istakao je Manojlović.

Za njega nema dileme da je kultura jedan od stubova svake zajednice.

„Kultura je važna jer se pomoću nje šire naprosto dobre ideje za državu. A to su one koje, kratko rečeno, unapređuju odnose“, zaključio je Manojlović.