Kusturica: „Na mlečnom putu“ je potvrdio da sam živ

Kusturica je u intervjuu Tanjugu rekao da je Na mlečnom putu film o ratu i da to sugeriše „naturalistički rukopis“, te da se držao svog starog nastojanja da glavna karakteristika bude razlika između realnosti i realizma, odnosno magičnog realizma.

„Danas postoji tendencija da se uzme kamera i da se snimi film, a to je zapravo glupost koja nastaje iz odsustva informacije da je svako kadriranje, upotreba bilo kojeg objektiva, donekle akt moralnog tipa“, ističe reditelj, dvostruki dobitnik Zlatne palme u Kanu.

Kusturica primećuje da se film u digitalnim uslovima snima na brzinu, kamera može da uđe u bilo koji prostor bez intervencije, da registruje šta se tu desilo, ali naglašava da je režiranje i pravljenje filma mnogo komplikovaniji proces – „proces nevidljive arhitekture koji čovek mora da zna da bi napravio tu svoju kuću“.

„Da li je prizor sniman pod suncem ili nije, ogromna je razlika, da li je emocija koju hoćemo da izgradimo vezana za tog monaha, da li je ona u njegovoj patnji bolja u toj kombinaciji između jako krupnih i širokih kadrova po suncu hercegovačkom koje ima neku blistavost kakvu nemaju sunca u drugim krajevima sveta. To su estetski izbori koji koštaju i ljudi to propuštaju i prave filmove koje ja zovem trkopiš. Oni idu i snimaju svoje filmove“, rekao je Kusturica.

„To je film o tome da dvoje unesrećenih ljudi, jedno u poteri, drugo u bežanju od stvarnosti, nalete jedno na drugo, u stvari uprkos izazovima koji postoje, uprkos mlađoj i, uslovno rečeno, lepšoj ženi, ta ljubav postane prava zato što te ljubavi, koje se na takav način dešavaju, one nemaju svoj protokol, one su kao grom iz vedra neba, čudo koje poveže dvoje ljudi“, objasnio je režiser.

„Oni koji se bave horoskopom, rekli bi da je to pitanje elektromagnetnih talasa, koje određeni znakovi šalju jedno prema drugom, a ovde je bilo važno da smo u ratnom vihoru, zapravo u begu od rata ka ljubavi. Koliko god tragičan i nesrećan kraj bio, on nas dovede do istinske ljubavi, a to je čovek koji zapravo kamenom i svim što poseduje pokriva i 15 godina izražava istu emociju koja je na tom mestu zadržana čenjenicom iščeznuća te žene“, dodao je on.

Kusturica kaže da mu je film Na mlečnom putu potvrdio da je živ, „da su njegovi impulsi živi kao što su bili pre 30 godina, da znanje, stečeno u filmu, nije pretvoreno u rutinu koja smeta i koja od filma pravi jednu zatvorenu tvorevinu koja ne može da komunicira“.

„Ja sam na setu zastupnik publike, ja sam taj koji ne zna da laže i koji kada je u nevolji snima do iznemoglosti, tražeći najbolje rešenje za neku scenu. Uopšte, režija je proces koji ne može da se standardizuje posebno kada se film tretira kao umetnost, a ono što je najznačajnije je moja iluzija, snaga, izdržljivost koja može da iznese film kao umetničko delo što je danas vrlo teško posebno u žanru koji ja radim, a to je žanr pomirenja filma zabave i filma filozofije“, istakao je režiser.

Kusturica je rekao da je pomenuti žanr danas napušten žanr.

„Film se danas kreće između holivudskih gluposti i autorskih filmova koji su nekad jako dobri kao što su dela Lava Dijaza, ali to su ljudi koji ne računaju na veći broj publike kao kada bi se danas pitali zašto je Felini pokušavao da bude i barokni slikar, ali i da mu se filmovi gledaju. Danas takvi filmovi mnogo teže prolaze i manje ih ima, manji broj ljudi može to da iznese i izdrži“, smatra reditelj.

„Mi ne možemo da pravimo filmove za zapadno tržište, nego možemo da pravimo najbolje filmove po uzoru na sve ono što dobro komunicira sa ostatkom sveta“, poručuje autor ostvarenja Podzemlje, Crna mačka, beli mačor, Otac na službenom putu, Sećaš li se Doli Bel.

U susret predstojećem Festu, kome će, kako je najavljeno, prisustvovati i italijanska glumica Monika Beluči, zvezda Kusturičinog filma, reditelj kaže da će sa velikim zadovoljstvom doći na festival koji je sedamdesetih godina 20. veka bio jedan od izvora spoznaje.

„To je bilo vreme Tita kada se lako dobijalo sve ono što je trebalo da stvara zazubice Bugarskoj i Rumuniji koje su bile u sovjetskom lageru i mi smo vrlo lako dobijali najbolje filmove, a na sreću sedamdese godine su bile period kada je Holivud bio najbolji. Kada pogledamo činjenicu da je Lovac na jelene snimljen u Holivudu i kada pogledamo šta je ekvivalent tom filmu danas, onda stvarno možemo da se posramimo“, kazao je Kusturica.

„Više sam nego srećan što ovu vrstu filma, koja je izrasla na toj estetici, možemo da pokažemo na Festu, kome želim promenu karaktera. U Beogradu postoji Festival autorskog filma koji bi praktično trebalo da bude Fest, jer Fest koji bira nove, sveže filmove, koji su tek izašli, teško će da se izbori da ih otme drugim festivalima, ali sigurno da može da rekonstruište najbolji recept autorstva u svetu i mislim da je to njegova budućnost, kao što je nekad bila distributerska smotra, jer je Rumuniji i Bugarskoj trebalo da pokaže da je najbolji i da lako dobija De Nira“, dodao je on.

Kusturica smatra da bi Fest danas trebalo da nastavi gde je sedamdesetih godina prošlog veka stao, kao i da „većina Festa može da bude dobra pozornica za autorski film koga veoma uspešno marginalizuju u svetu“.