Ležaić: Treba da radimo filmove kao da smo u Holivudu

Ležaić je u intervjuu Tanjugu otkrio da priča govori o našem inženjeru koji radi za dansku firmu na izgradnji prvog vetroparka u Iranu, 1983. godine.

„Dolazi mu familija posle šest meseci u posetu i to ponovno spajanje porodice mi je bilo interesantno pošto nešto slično imam u sopstvenoj prošlosti, mada nisam odlazio u posetu svom ocu, jer sam bio mali, ali sam uvek zamišljao kako bi to zapravo izgledalo“, objasnio je reditelj.

„To je, na neki način, izmaštana autobiografija, ne kao da sam ja taj mali dečak koji odlazi ocu u posetu, nego više kako bi to izgledalo da sam ja bio moj otac te 1983. u Iranu. Razmišljao sam o prioritetima i o tome kako se postavljamo prema poslu. Ja sam od onih koje posao poprilično uvuče i samim tim porodica dosta trpi. Zanimalo me je kako bi funkcionisao taj odnos u nedođiji u to vreme i porodica koja ga podržava, ali ipak traži svoje mesto u svemu tome“, pojasnio je Ležaić.

Produkciono, film je dosta zahtevan. Ležaić kaže da su dobili veliku podršku Filmskog centra Srbije, ali da je to tek petina budžeta i sad prave ozbiljnu gimnastiku sa mnogo inostranih producenata.

„Mogao sam da napišem jako mali, intiman film, ali sada imam doživljaj da smo saterani kao kinematografija da moramo da pravimo male, intimne priče u malim intimnim prostorima i filmovi postaju redudantni. Napravimo jedan film i ostali su isti. Užasno je bitno da pravimo drugačije i različite filmove. Kada bismo se malo opustili, imali bi šarenolikiju kinematografiju i mislim da bi bila zanimljivija nego što je trenutno“, naglasio je Ležaić.

Reditelj smatra da ne treba da razmišljamo u okvirima: „Jao, mi smo mala zemlja, mali jezik, koga je briga za nas i hajde da pravimo male opskurne filmove koji ništa ne znače. Treba da radimo filmove kao da smo u Holivudu, i da se tako odnosimo prema tome, bez obzira što nemamo takve mogućnosti, ali mislim da je neophodno da imamo stav da mi to umemo i možemo i da ako budemo imali taj stav, u nekom trenutku mislim da ćemo moći i da radimo takve filmove“.

Ocenio je da, ako se budemo večito saginjali i sabijali u besmislene javne okvire, to ćemo večito da radimo.

„Ako vas neko zove večito zato što ste jeftini, večito ćete raditi jeftine poslove. Ako sebi postavite nešto što hoćete da dosegnete ili ćete sagoreti u pokušaju ili ćete uspeti. Ja ne razmišljam da moram da snimam 50 filmova da bih preživeo. Radim druge stvari da bih preživeo, ovo radim iz ljubavi i radim samo ono što mi se baš radi u nekom trenutku“, rekao je Ležaić.

“„Mislim da bi čovek, koji piše, trebalo prvo da se zapita zašto bi ovo trebalo uopšte da postoji. Na godišnjem nivou ima desetine hiljada filmova u svetu i nema razloga uraditi neki film da bi ga samo uradili. Treba čovek da se pita zašto je taj film bitan, zašto treba da postoji. Apokalipsa je snimljena, Kum je snimljen, neki jako bitni filmovi su snimljeni. Ne mislim da bi na tom nivou trebalo da bude bitan, nego treba da se oseti da je autoru to nešto uzašno bitno. Prava je retkost da se to oseti i takvi filmovi budu uspešni“, ocenio je on.

Ležaić je, kao student, bio na prvom „Kustendorfu“ sa svojim filmom, a ove godine je u žiriju.