Šta bi Francuska bila bez Luvra ili Rusija bez Ermitaža?

Kroz svoje filmove, često između igrane i dokumentarne forme, veliki majstor režije Aleksandar Sokurov pokazivao je da su muzeji mnogo više od mesta za čuvanje umetnosti.

Frankofoniju je Sokurov u ulozi reditelja, scenariste i naratora smestio u Luvr pod nacističkom okupacijom, istražujući to istorijsko poglavlje i podsećajući na ljude koji su se u specificnim okolnostima borili za očuvanje kulture.

Film Frankofonija istražuje vezu između moći i umetnosti. Šta umetnost govori o čovečanstvu čak i usred najkrvavijih sukoba?

Umetnost svedoči da čovek uvek ostaje čovek, bilo da je dobar ili loš. Međutim, film Frankofonija nije ni istorijski niti politički film. Sve što ste mogli da vidite na platnu jeste subjektivno i nema nikakve veze s pravdom i istinom.

Kulturu veličate kroz istoriju, ne bavite se savremenom kulturom. Čini li vam se da ona pomalo posustaje u današnje vreme?

Želeo bih da kažem da događaji iz četrdesetih godina prošlog veka, ali i događaji koji su se zbili ranije, a na koje smo se fokusirali, zapravo nisu okončani i sve to još traje.

Svojim filmovima pokazali ste i dokazali veliku ljubav prema umetnosti. Šta je za vas osnovni zadatak kao umetnika?

Ne insistiram na istorijskoj ili političkoj istini, samo se trudim da stvorim sredinu kako bi ljudima neke stvari bile jasnije, a i meni samom.

Filmsku ispovest Aleksandra Sokurova o tome šta bi Francuska bila bez Luvra, ili Rusija bez Ermitaža i šta bi svet bio bez kulture, domaća publika moći će da pogleda na predstojećem beogradskom Festivalu autorskog filma.