Restauracija srpskog prvenca Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa reditelja Čiče Ilije Stanojevića, rađena je godinu i po dana i biće prikazana 30. novembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke.

„Pre tačno 100 godina po novom kalendaru, dana 30. novembra, u Grand bioskopu hotela 'Pariz', na Terazijama, producent Svetozar Botorić imao je premijeru prvog srpskog igranog filma, istakao je u intervjuu Tanjugu upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović.

Reditelj i scenarista pionirskog poduhvata srpske kinematografije bio je slavni srpski glumac i boem Čiča Ilija Stanojević, a u glavnoj ulozi vožda Karađorđa bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca krajem 19. i početkom 20. veka, Milorad Petrović, uz veliki ansambl Narodnog pozorišta i pomoć vojske i statista.

Erdeljanović je rekao da je u proteklih nešto više od godinu i po dana tim stručnjaka iz Odeljenja digitalne restauracije Arhiva Jugoslovenske kinoteke radio na projektu digitalne restauracije ovog raritetnog ostvarenja.

„Cilj je bio da se postojeća kopija filma, koja je bila dosta oštećena, pre svega zbog višedecenijskog čuvanja u lošim uslovima i koja je naročito stradala od vlage, maksimalno sredi putem digitalne restauracije, na digitalnom skeneru, a zatim putem rada na radnim stanicama", objasnio je Erdeljanović.

U tom procesu šef projekta bio je je Dubravko Badalić, a uz njega su radili Stevan Stanić, Lazar Lisinac, Maša Badalić i Bojan Perković, dok je Erdeljanović sve kontrolisao i bio koordinator, s obzirom na to da je radio i na montiranju „Karađorđa" i na mutacijama na verziji filma koja je stigla u Srbiju 2004. godine.

„Pre mesec dana digitalna restauracija je završena, a zatim smo izveli novi poduhvat u želji da film što više liči na one iz perioda u kome je nastao.

U „Sinhro-film" laboratoriji u Beču iskopirali smo film tako da je urađen proces tintiranja, odnosno viražiranja i dobijena boja koja liči na boje iz perioda kada je film nastao, slična je duhu vremena", rekao je Erdeljanović koji se upravo vratio iz Beča.

Upravnik je dodao da je „Sinhro-film" jedna od retkih laboratorija u svetu koja još uvek zna kako su se u periodu „nemih" ostvarenja bojili filmovi, kako su se radile scene u različitim tonalitetima i nijansama.

Povodom velikog jubileja srpske kinematografije, upravnik Arhiva kinoteke podsetio je da je nakon premijere ovaj film prikazivan i u narednim godinama pre Prvog svetskog rata.

Za vreme rata producent Botorić odveden je u logor sa mnogim drugim patriotama i tamo je i stradao.

Prema za sada poznatim podacima, u Srbiji je postojala jedna kopija „Karađorđa" i posle rata. Prikazivana je sa velikim uspehom za Božićne praznike 1925. godine. Poslednji trag u štampi je da je 1928. rezervni kapetan Živorad Pavlović prikazivao Karađorđa i još neke naše stare filmove iseljenicima u Americi.

„Nakon toga filmu se gubi svaki trag. Jugoslovenska kinoteka je od svog osnivanja tražila „Karađorđa", nažalost bezuspešno, sve do 2003. kada sam imao sreće da na stručnom skupu u Budimpešti upoznam upravnika austrijskog Filmskog arhiva, Nikolausa Vostrija i saznam da oni imaju neke stare srpske filmove", rekao je Erdeljanović.

Među njima je, na svu sreću, bio i „Karađorđe", kao i film „Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi", koji je čak snimljen pre „Karađorđa", ali je prikazan posle, pa se zbog toga, po arhivističkim pravilima, vodi kao drugi srpski igrani film, objasnio je upravnik.

Kinoteka je u proteklih osam godina restaurirala sve filmove pronađene u bečkom arhivu, gde su stigli kao zaostavština vlasnika bioskopa sa sedištem u Osijeku Ignaca Rajntalera. Među njima su i neki značajni dokumentarni filmovi, ukupno oko 20 naslova.

Činjenica da su u Beogradu još 1911. godine snimani dugometražni igrani filmovi smešta Srbiju među zemlje koje su u Evropi relativno rano počele da se bave filmom, ocenio je Erdeljanović.

Ovaj ne samo prvi srpski, nego i prvi balkanski igrani film, dokazuje da je u Srbiji bilo interesovanja da se prave, pre svega, srpski narodni filmovi, kakav je bio cilj Svetozara Botorića.

Rat je uništio sve iluzije srpske kinematografije, koja se dugo i teško oporavljala. Prvi sledeći filmovi su nastali tek negde 1919, 1920. godine, podsetio je Erdeljanović.