Tri dana mira, muzike, droge i seksa

Kao da je niotkuda, na jednoj farmi stotinak kilometara od Njujorka, nastao čitav jedan grad od skoro pola miliona ljudi i trajao tri dana. Za to vreme, treći po veličini u državi Njujork. Grad koji je imao sve urbane probleme, nedostatak vode i hrane, problem sa sanitarijama, i drogu. Očekivalo se 150.000, a došlo je tri puta više ljudi. U svemu tome se opis festivala – tri dana mira i muzike, začudo – ostvario.

Vudstok je trebalo da se održi u selu Volkil blizu istoimenog mesta Vudstok, gde je živeo već tada legendarni Bob Dilan. Svega mesec pred koncert, opština je povukla dozvolu, bojeći se na šta će mesto da liči, posle, verovali su, najezde hipika. Na kraju je u Vajt Lejku, blizu mesta Betel, Maks Jazgar za 50.000 dolara organizatorima ustupio svoju farmu. Konzervativna Amerika se naježila.

"Niko nije znao u šta će se poziv na tri dana muzike, ljubavi i mira pretvoriti", kaže muzički kritičar Petar Peca Popović. "Niti je festival bio u Vudstoku, niti ga pamtimo po miru, niti ljubavi, pa ni po muzici. Pamtimo ga kao nešto što je promenilo svest ljudi o samoj muzici i o američkoj generaciji koja je tada stasala i koja se smatrala hipicima."

Problemi sa dobijanjem dozvole za festival samo su uticali da se zainteresuje još više ljudi.

Vera Ranković je u to vreme živela u Bostonu, studirala je slikarstvo, i sa prijateljima išla na festivale. Vudstok je bio tek jedan od njih. Seća se, kaže, neke bine u daljini, neke muzike, koja nije bila primarna. Bila je povod da se mladi okupe na tom mestu.

"Zamislite vi pola miliona ljudi se skupi, tri dana nije bilo policije, nije bilo redara, nije bilo nikakvih problema, incidenata, agresivnosti, niko se nije posvađao, možete li vi to da zamislite?", kaže Vera i dodaje: "U obližnjem gradiću su nacionalnu gardu sakupili za svaki slučaj, ali nije trebalo. Hipici ne prave probleme, to je njihova odlika, da ne prave probleme."

Duh vremena

Šezdesete su bile vreme promene i istraživanja za generaciju rođenu posle II svetskog rata. Razmena mišljenja, ideja, proučavanje mističnih filozofija, eksperimentisanje sa drogama. Sa marihuanom i posebno, sa El-Es-Dijem ili esidom, koji je u Americi bio legalan do 1966.

Nova supkultura preispitivala je seksualnost i moral. To je vreme začetaka pokreta za osnaživanje žena, za veća crnačka prava, vreme protesta protiv rata.

Pre 60-ih kosa se šišala, u skladu sa vojnom higijenom II svetskog rata. Hipi revolucija je značila da muškarci mogu da nose bilo šta, dugu kosu, brkove i bradu. Za žene, rane '60. bile su suknje i haljine, frizure i jaka šminka. Hipici su išli na prirodan izgled i dugu kosu.

"Hipici nisu bili neka sirotinja i neki problematični ljudi, neki narkomani", kaže Vera Ranković, "nego suprotino, bili su iz dobrostojećih porodica, uglavnom školovani. To su bili studenti i vrlo su bili politički angažovani. U to vreme je bio vijetnamski rat i počela je mobilizacija. Mi smo svi, s jedne strane, išli na festivale, a s druge na proteste."

U emisiji "Krug" Radio-televizije Beograd iz 1973. se kaže:

"Geografski i duhovno Vudstok je daleko od otmenih apartmana u Vašingtonu. Tri dana je 300.000 mladih Amerikanaca puzilo po jednom pašnjaku bežeći u ritualne ceremonije među stenama. Sebe zovu nacija Vudstok. Njihov skup simboliše veliku podeljenost. Sigurni su jedino smrt i porezi, stopa i jednog i drugog je visoka zbog rata u Vijetnamu. Većini Amerikanaca je jasno da rat nije dobijen. Demonstriraju i oni koji to nikad nisu radili, traže od Niksona da vrati vojnike kućama..."

Amerikanci su bežali i u Kanadu kako bi izbegli regrutaciju. Neki muzičari koji su svirali na Vudstoku, glasno su ih podržavali. Poput Džoan Baez, čiji je muž bio u zatvoru zbog izbegavanja regrutacije. Kantri Džo Mekdonald napisao je poznatu pesmu čije su reči: "Za šta se borimo, sledeća stanica je Vijetnam, otvori rajska vrata, svi ćemo tamo."

Trebalo je pokazati da Amerika nije za rat, da postoji razumevanje za ljude drugih polnih sklonosti, druge boje kože, studente koji se ne slažu sa situacijom u SAD.

"To se dešava neposredno posle ubistva Kenedija mlađeg i Martina Lutera Kinga", podseća Peca Popović, "postojali su i umetnički i socijalni i ljudski razlozi da se skupimo i pokažemo da se ne slažemo sa tom Amerikom".

"Vudstok je za nekoga bio raj, za nekoga pakao"

Koncert je počeo 15. avgusta. Četiri sata pre početka, kolona vozila bila je dugačka 25 kilometara. Koliko god da se krvavo radilo, do početka koncerta nije podignuta ograda oko farme, niti su napravljeni kiosci gde bi se kupile karte na licu mesta. I Vera Ranković i njeni prijatelji ušli su besplatno.

"Očekivali su 150.000 ljudi i toliko su prodali karata, ali mi se zaputili pa sad da vidimo... Stiglo je 400.000, možda i više, i onda su sve otvorili i rekli – besplatno", priseća se.

Vudstok se nije isplatio, bar ne za ta tri dana, već u narednih deset godina. Nešto novca vratilo se od ploče i dokumentarnog filma reditelja Majkla Vedlija iz 1970, čiji je asistent bio mladi Martin Skorseze.

Svi putevi bili su zakrčeni dva dana pre početka festivala. Jedino prevozno sredstvo je bio helikopter za organizatore i učesnike, dok je publika pešačila.

Pilot helikoptera koji je vozio Dženis Džoplin rekao je: "Vidiš ono brdo tamo, ono koje nije zeleno? Sve su to ljudi."

"Taj narod koji je tu živeo nije verovao šta se desilo", kaže kompozitor Zoran Simjanović. "Ti seljaci, milioni im se tu muvaju, traže mleko, nema ništa da se jede, čudo jedno... Tu je bilo svašta i među publikom i otvoren seks i štošta što je bilo revolucija u to vreme, ali ne i nasilja. Čim ima seksa, nema nasilja."

Vera Ranković kaže da je na Vudstoku bilo droge, marihuane i El-Es-Dija, ali da to nije bila glavna stvar. "Ni seks nije bio glavna stvar, bilo ga je naravno, mladi, hormoni rade... Mada, tada je bilo percipirano da su to sve neki promiskuitetni ljudi, otpadnici društva. I mediji su to pisali. Zatim su roditelji tih mladih ljudi koji su bili na Vudstoku pisali na primer Njujork tajmsu: Izvinite, pa vi to sasvim pogrešno predstavljate...", kaže Vera Ranković.

Ko se pojavio na toj bini, napravio je karijeru za ceo život

Organizatori, među kojima se isticao 24-godišnji Majkl Lang, najpre su hteli da to bude komercijalni događaj posle koga bi otvorili muzički studio. Ali bilo je teško dovesti velika imena. Krenulo je nabolje tek kada su pristali Kridens Klirvoter Rivajval.

Na Vudstoku su bili i Džeferson erplejn. Pevačica Grejs Slik je nastup najavila kao jutarnju muziku za manijake. Krozbi, Stils i Neš su tek drugi put u karijeri bili pred publikom. Osnivač grupe Grejtful Ded, Bob Vir, danas piše da je muzika koja je nastajala 60-ih stasala na Vudstoku.

Nisu došla četiri najveća imena tog momenta u svetu. Bitlsi su poslednji koncert odsvirali 1966, nisu praktično ni postojali. Roling stonsi su izgubili Brajana Džonsa, svirali 5. jula 1969. u Hajd parku i imali su zakazanu turneju za jesen po Americi.

Nije došao Bob Dilan koji je već zakazao nastup na ostrvu Vajt poslednje nedelje avgusta 1969. kao povratak posle četiri godine. Nisu došli Dorsi, jer je Džim Morison imao problema sa svlačenjem na sceni, vodila se sudska procedura.

Posle su neki tvrdili da nisu ni bili pozvani, drugi da im je loše preneto o kakvom se koncertu radi. Ali oni koji su su se pojavili na bini Vudstoka, napravili su karijeru za ceo život.

"Mnogo znači kada ti dođeš pred tolike ljude i zoveš se Hu, pa Ten jirs after", kaže rok fotograf Branislav Brajan Rašić. "Ja bih izdvojio Santanu, tada latino muzika i rok džez nisu bili toliko popularizovani. To im je trasiralo put. Najdraži mi je Džo Koker, legendarno izvođenje 'With a little help from my friends'. Čak su i Bitlsi rekli svaka čast, kad neko napravi svoju pesmu od tuđe", kaže Brajan Rašić.

"Džef Bek je imao sabraćajku, on je trebalo da bude zvezda", priča Peca Popović. "Pa je umesto njega na Vudstok pozvana grupa Ten jirs after. Oni su napravili sa tom kompozicijom neverovatnu karijeru."

Bilo je jasno su neki na bini Vudstoka bili veće zvezde od drugih. Zato su njihovi nastupi ostali nezabeleženi. Poput benda Blad, svet end tirs, koji nije dozvolio da ih snimaju. Dugo se van Amerike nije znalo ni da su bili na Vudstoku.

"Zona katastrofe"

Padala je kiša. Tokom nekih nastupa skoro pa je bilo fatalno svirati električnu gitaru. Kao iz kabla lilo je posle Džoa Kokera.

"Sećam se kiše", kaže Vera Ranković. "U nekoliko navrata su bili strašni pljuskovi, satima. Mi smo srećom imali kombi, a ko nije imao veliki automobile i bio pod šatorom... to je bilo blato do kolena."

Nastala je močvara, a hiljade su spavale napolju, da zadrže mesto. Ponestajalo je vode i hrane, kamioni nisu mogli da priđu i srede toalete, bilo je glasina o tifusu i dizenteriji. I onih da je oblast proglašena "zonom katastrofe".

Vudstok nije bio "oblast katastrofe" kako su mediji pisali. Ali je bilo onih koji su u gužvi izgubili jedni druge. Sa bine su non-stop čitana obaveštenja.

U svemu tome zaista je tačno da je jedan od najvećih dometa Vudstoka taj što nije bilo nasilja. Zabeležena su dva smrtna slučaja, jedno predoziranje i slučaj kada je mladić zaspao ispred traktora. Bilo je par stotina povreda, uglavnom posekotina na bosim stopalima i posledica uzimanja esida.

Za bezbednost i, doduše, svaku drugu pomoć bili su zaduženi članovi hipi komune "Hog farm", koji su na svaki nagoveštaj konflikata bacali pite u lice ili balone među publiku. Ili prosto vikali: Mir! Mir! Mir!

"Kad neko danas priča o Vudstoku, priča ili o raju ili o paklu. Ili o najlepšim ili o najgorim uspomenama. Ali rezultat toga je mogućnost da se skupi 400 ili 500.000 ljudi, da se tri bebe rode, a vi danas da napravite najobičnije ulične demonstracije u bilo kom gradu sveta, imate mrtvih i ranjenih", priča Peca Popović.

Festival je zatvorio Džimi Hendriks. Pošto je bilo prekida zbog kiše po nekoliko sati, sve se pomeralo. Hendriks koji je trebalo da nastupi u četiri ujutru nastupio je u pola devet ponedeljak. Priča se da nije hteo da izađe ranije iako mu je nuđeno. Kada se pojavio, mnogi su već otišli jer su morali na posao. Na farmi je ostalo oko tridesetak hiljada najupornijih.

Ali je ipak Hendriks ostao simbol Vudstoka, i čuveno gitarsko izvođenje američke himne.

"Nikad niko nije imao hrabrosti da izađe na binu i zatvori veliki festival himnom svoje zemlje", kaže Peca Popović. "Isto tako sam bio uzbuđen dvadeset godina kasnije na jednom mirovnom koncertu u Domu omladine, kada je Koja iz Discipline kičme izašao i odsvirao Hej, Sloveni kada se zemlja raspadala. Svirati himnu sa gitarom umesto stajati mirno sa puškom dok se intonira himna. Poruka je dobra. Volimo našu zemlju na naš način", zaključuje Popović.

Odjeci Vudstoka u Jugoslaviji

U vreme kada se održava Vudstok, u vreme pre interneta, Jugoslavija za festival saznaje uglavnom iz muzičkih časopisa. Kako kaže kompozitor Zoran Simjanović: "Mi nismo imali takav osećaj kao Amerikanci, živeli smo mirno, nije bilo rata. Svi su živeli dobro i svirao se uglavnom rokenrol."

Zemlja možda ne bi ni osetila odjeke hipi kulture, da nisu stigli sa scene Ateljea 212. Jovan Ćirilov i Mira Trailović na Brodveju su gledali "Kosu" i doneli je u Beograd.

"Kosa je bio jedan svetski hepening", nastavlja Simjanović. "Bilo je važno da izvodiš 'Kosu', jer je bila prvo borba između rata i mira. Došlo je do sukoba u Vijetnamu i ceo svet je podržavao 'Kosu'. A i strašno je bilo moderno igrati u 'Kosi'. Ne znam koliko se ljudi prijavljivalo da igra..."

Javilo se na hiljade, priča glumica Mira Peić Armenulić.

"Oni nisu bili nikakvi hipici da se razumemo. Praktično niko nije ni znao šta je to hipik. Gostovali smo po celoj Jugoslaviji, nigde nije bilo mesta. U Ateljeu su se plašili da će se srušiti balkon, svi su ustajali na kraju, pevali Daj nam sunca, što se do tada nije dešavalo u pozorištu."

Mira Peić igrala je jednu od glavnih uloga. Šilu, ljubav Kloda Bukovskog, koji treba da krene u rat u Vijetnam. Beogradska "Kosa" otkrila je mladima šta se dešava preko okeana. Jedina u Evropi. Popularna i kontroverzna.

"U jednom momentu se u predstavi njih četvoro skinulo", kaže, "I to je bio šok. O tome se pričalo kao da su igrali goli sve vreme. Oni su se skinuli, što se nije videlo, jer su bili prekriveni plaštom. Onda je samo taj plašt ekipa podigla i spustila i to je bilo sve. I u toku predstave je bilo priče – te droga ova, te ona. Ali nije to bila srž, bilo je to nešto drugo. To je bio pokret protiv nasilja", kaže Mira Peić.

Petar Popović podseća da je posle "Kose" i Vudstoka, Bora Ćosić u knjizi Mixed media, prvi put dao formulaciju festivala na srpskom jeziku, rekavši da je to nukleus besklasne države čuda s moralom idelanog društva koji se ovde igra, kutijica s različitm stvarima koje pripadaju nekoj drugačijoj civilizaciji.

Čudo na Vudstoku pred beogradsku publiku stiže 1971. Kada je na repertoaru Festa dokumentarni film premijerno prikazan godinu dana ranije. Tada ga je gledao i fotograf Brajan Rašić.

"Ukapirali smo da je Vudstok imao jednu projekciju, a vreme za sledeću je bilo takvo da shvatiš da taj film ne može da bude prikazan ceo, jer traje tri sata. Mislili smo, jao opet su sekli, jer svašta se tada radilo. Na dan projekcije u Kozari, išle su vesti. Rečeno je da ono što piše za početak filma nije istina, da svi treba da dođu sat ranije. Ja sam čuo... e sad, kakva je panika bila. Došao sam na vreme, poluprazna Kozara, film počeo, ljudi ulaze očajni. Šta sam propustio, kad je počelo, bilo je nešto malo tragikomično..."

"Reperkusije Vudstoka smo videli tek na Hajdučkoj česmi osam godina kasnije. Niko nije mogao da pretpostavi kako će biti kod nas kad se mnogo ljudi skupi. Kad organizujete političke mitinge, to se organizuje. Ali ovo, čuda u kulturi se ne organizuju, ona se događaju", kaže Peca Popović.

Vudstok posle Vudstoka

Da je Vudstok bio nešto posebno, ali i da tri ili manje dana mira i muzike nije uvek lako izvesti, pokazalo se svega par meseci kasnije. U decembru 1969. održan je besplatan koncert Altamont Spidvej festival. Muzika, koja je bila odlična, ostala je u drugom planu. Obezbeđenje su bili članovi bajkerske grupe Anđeli pakla. Ideja je bila da budu obezbeđenje, da ne bi pravili probleme.

Santana je prekinuo koncert posle tri pesme i tražio da tuča prestane. Jedan 18-godišnjak, Afroamerikanac, ubijen je.

Posle Vudstoka, čišćenje 240 hektara onoga što je ostalo posle boravka skoro pola miliona ljudi nije delovalo istorijski, ali festival je brzo postao legenda. I matrica za nove festivale. Naravno, one koji će doneti i profit. Pre Vudstoka se nije pričalo o novcu, a sada se znalo da veliki događaj traži veliku investiciju.

Prvi koncert u čast Vudstoka organizovan je već 1979. na desetu godišnjicu. Poznatiji je onaj za 25 godina, 1994. Mnogo komercijalniji, sa velikim muzičkim imenima i sponzorima. Kao nekada, toaleti nisu najbolje funkcionisali, ograde su srušene, pala je kiša, bilo je more blata, droge i malo policije. Fotografisao je Brajan Rašić.

"Prodato je 164.000 karata, a bilo 550.000 ljudi, više nego na Vudstoku", seća se Rašić. "A ovde su se kupovale karte, za kupovinu su se koristile Vudstok pare. Bilo je evidentno da je poređenje samo u imenu. Prvi Vudstok je bio tri dana mira i muzike, a ovo još dva dana muzike i ljubavi. Muzike je bilo, ljubavi nemam pojma, bilo je kiše, blata zvali su ga Mudstok '94", priča Rašić.

Koncert iz 1999. bio je još komercijalniji sa najvećim zvezdama. Kvalitet muzike opet je bio mnogo bolji od organizacije. Ostalo se bez pijaće vode zbog kvara, bilo je blata, pa i požara. Morala je da interveniše policija.

"To su sećanja na Vudstok", kaže Zoran Simjanović. "Svi sledeći delovi filma nikad nisu kao prvi, kad napraviš jedan dobar film, nikad drugi nije. Posle praviš nešto da bi se setio. To je više biznis nego bilo šta drugo."

I zbog biznisa, otkazan je ovogodišnji veliki koncert u čast 50 godina Vudstoka koji je pripremao kao i prethodnih godina, sada već 74-godišnji Majkl Lang. Želeo je da mesto koncerta bude Vatkins Glen, gde je 1973. održan veliki rok festival. Ko je pratio šta se dešava, nije se iznenadio. Povezao se sa marketinškom agencijom iz Japana koja organizuje olimpijske igre i koja je želela da investicijom od 40 miliona dolara uveže učesnike za prateće programe Olimpijade sledeće godine. Lang danas kaže: Izabrao sam pogrešnog partnera.

Doduše, manji koncert organizovan je na originalnoj farmi Maksa Jazgara. Od postave iz 1969. tu su Santana i deo Kridensa. Cena karata je od 500 do 1.600 dolara.

Podsećanja radi, 50 godina ranije Hendriks je bio najplaćeniji muzičar sa 18.000 dolara, za njim Blad, svet end tirs sa 15. Džo Koker je kući odneo 6.000, a Santana 750 dolara. Kasnije je Majkl Lang Kokera doveo u Beograd, kada su, kažu, hotelski računi bili veći od honorara sa Vudstoka.

Vudstok je postao istorija, utro je put novim festivalima, ali oni koji su tamo bili kažu da je pre svega u sebi imao duh jednog vremena. Svega par godina posle Vudstoka, komentarisalo se da su šezdesete prodrmale iz temelja konformističku svest slobodnim političkim stavom, slobodnom ljubavlju, slobodnom upotrebom droge i ikonografije, slobodnim otporom prema vlasti i da su ostale neprevaziđeni simbol otpora u svetu.

Za one koji su prošli Vudstok bilo je to iskustvo, fenomen, događaj, avantura, gotovo katastrofa i, na neki način, borba za opstanak. Ni danas im nije jasno kako je sve to uopšte uspelo.

Svet nikada nije video uspešnije okupljanje hipika.