Zamalo da zakasnim na Vudstok

Kada ste se i kako prvi put upoznali sa Vudstokom?

Na prvom FEST-u u Beogradu, 1971. godine, gledao sam 17 filmova. Bio sam festoje, kako su me zvali. To je nama bio prozor u svet.

Na tom prvom FEST-u bilo je muzičkih filmova, a jedan od njih je „Vudstok", dokumentarac o festivalu. Tada je bilo zaista neverovatno videti tako nešto kod nas. Kada 1971. godine ukapiraš da ćeš gledati Vudstok, to je bilo kao da ideš na Mesec.

Ja sam čekao karte celu noć. Jednom sam čak bio na naslovnici Večernjih novosti, vidiš kako počinje red od mene. Dolazili smo oko pet-šest posle podne i čekali do devet ili deset sledećeg jutra i onda možeš da pokupuješ sve karte. Ja sam čekao i kupio kartu za film „Vudstok".

Kada smo na rasporedu videli kada počinje prva projekcija posle „Vudstoka", uplašili smo se da su ga sekli jer smo znali da traje preko tri sata i da neće moći celog da ga puste tako kako su napisali. Pitali smo se šta se dešava, hvatali se za glavu i nadali da nisu isekli Hendriksa.

A onda je na dan projekcije u „Kozari", na Radiju Beograd 202, išlo obaveštenje da nije istina ono što piše na rasporedu i da se pozivaju svi sa kartama da dođu sat vremena ranije. Ja sam to čuo i došao na vreme, a „Kozara" poluprazna.

Kada je film počeo, a ono Riči Hejvens prvi, pa Santana, a ljudi ulaze očajni i raspituju se šta su propustili. Bilo je malo tragikomično, a više tragično za te ljude koji su imali karte.

Bio sam srećan i privilegovan, iako toga nisam bio potpuno svestan. Ali sam znao da sam video Vudstok.

Koliko je vesti o festivalu Vudstok stizalo kod nas? Kada ste gledali film, da li ste znali šta se tamo u stvari desilo?

Marginalno. Bilo je kao legenda, bilo je nekih vesti, bilo je kod nas muzičkih časopisa, pisalo se o tome, ali drugo je vreme bilo, nije to još bilo razvijeno.

Morao si da budeš baš zainteresovan za neke stvari, da čeprkaš i da onda dođeš do toga. To nije spadalo u neke opšte vesti.

Danas bi svaki događaj gde dođe pola miliona ljudi značio nešto. Nije to takvo vreme bilo. Ja sam znao ko je tamo svirao i bilo mi je neverovatno da tri sata gledam legende. Nismo mogli to da vidimo na televiziji.

Kada vidiš Džimi Hendriksa na kraju... Mada je to dosta tragičan nastup. On je zatvorio festival rano ujutru i već su svi bili otišli, bilo je jako malo ljudi ispred bine. Ima tu malo i do njegove sujete, govorili su mu da izađe da svira, a on je hteo da zatvori festival.

Kada Vudstok postaje legenda pa mi danas pričamo o njemu? Kada su ljudi shvatili da je to bilo nešto specijalno?

Ne znam. Mislim da za takve stvari treba da prođu godine. I onda, kada ljudi počnu da porede šta je nekada bilo, a kako je danas, vrlo brzo shvate da su neke stvari koje su se nekada desile mnogo lepše, uspešnije i nemoguće da se danas ponove.

Kada pričamo o Vudstoku, govorimo o ljubavi, o fenomenalnoj muzici tog vremena, ali onda to postane događaj.

Kako vreme prolazi postaje sve veći događaj jer postaje jasnije da ne može danas niko ništa takvo da organizuje, bez obzira na to što ima novac i tehnologiju. Nemoguće je jer postoji duh vremena, naroda, tih ljudi i sve se promenilo.

Vi zastupate tezu da je ta 1969. godina bila kraj mira i ljubavi, a ne početak?

Pa da. Legendarni besplatni koncert na Altamontu, početkom decembra iste godine, pokazao je da neke stvari nisu moguće.

Jednog čoveka su ubili „Hels ejndželsi", bila su još tri smrtna slučaja, tako da je kraj šezdesetih obeležen tim hororom, bez obzira na to što je bio super koncert.

Sve se vidi u dokumentarnom filmu, sreća pa su ti neki veliki festivali ovekovečeni. Vidi se neka mržnja, što je strašno.

Bilo je tih pojava, ne možemo da zaboravimo Mensona. Nije baš sve bilo kako su mladi ljudi mislili.

Altamont je bio najslikovitiji primer da su se te divne šezdesete godine završile. Bio sam mali, nisam mogao da budem deo toga, ali sam u duši hipik.

Pomenuli ste Hendriksa. Koje biste još nastupe pomenuli kao posebno drage sa Vudstoka? Ko se istakao? Ko je kasnije napravio dobru karijeru?

Ja bih izdvojio Santanu. U to vreme ta latino muzika i taj džez-rok nije bio toliko popularan. Taj nastup im je trasirao put.

Jedan od najdražih nastupa mi je i Džoa Kokera i legendarna izvedba pesme Bitlsa. Čak su i Bitlsi rekli – svaka čast. Kada neko napravi svoju pesmu od tuđe, to je fenomenalno. On je bio mlad, prepun energije. Vudstok je obeležio i njegovu karijeru.

Grupa „Ten jers after" je bila fenomenalna. Huovci... Riči Hejvens, koji nije bio toliko popularan... Postoji divna priča o grupi „Blad, svet end tirs" koju ja povezujem sa mojim odrastanjem, ovim predelima i festivalom Vudstok. Ima veze...

Nije toliko poznata činjenica da su oni uopšte nastupali na Vudstoku. Za to postoji razlog. Nisu nikome dozvolili da ih snima. I onda sam naučio tokom mojih godina u inostranstvu šta se zapravo desilo.

Oni su 1969. godine bili najveći bend u Americi po popularnosti i kotiranju. Tražili su najviše novca od organizatora festivala i dobili su. Bili su najplaćeniji i dovoljno veliki da mogu da zabrane da ih snimaju. Mislim da se kaju i danas.

Godine 1970. na stadionu Tašmajdan, ja sam jedan od srećnika koji je gledao istu tu grupu. Beograd i Zagreb su godinu dana posle Vudstoka videli najveći američki bend u svojoj kući. To je fenomenalno. Bio je čudesan koncert.

Mi nismo znali da se ponašamo. Svi smo sedeli i gledali, valjda u nekom polušoku. Od bine do prvog reda, bila je dosta velika razdaljina, oko deset metara. Svi sede totalno izolovani, a oni sviraju.

Onda je pevač otišao do bubnjara, uzeo veliki gong i bacio ga između bine i publike, koliko je daleko mogao. Niko nije reagovao. Koncert završava, ljudi ustaju, pale se svetla, niko ne traži još. Vrlo neobičan koncert.

Onda se posle pričalo da su oni bili američki špijuni. I kažu da je to istina. Zašto bi oni došli u Beograd i Zagreb? Jeste legenda, ali ne bih se iznenadio da je istinita.

Osam godina posle Vudstoka, dešava se koncert na Hajdučkoj česmi, na kojem ste bili. Da li to može da bude naš pandan Vudstoku?

Ja mislim da je to jako lepo rečeno. Zašto da ne? Svi smo došli, ali niko nije znao šta da očekuje, ni organizatori, ni narod. Desio se koncert i postao legenda. Ništa kasnije nije bilo na tom nivou.

Može li se porediti i po tome što je bila pristutna ogromna grupa ljudi koja nije pravila probleme?

Apsolutno da. Ne sećam se nikakvih problema. Bilo je i vreme lepo. Sestre Bobićke, mlade, lepe, u nekim narandžastim čarapama. Peca, kao jedan od organizatora. Bilo je malo nervoze, ali bilo je evidentno da su ljudi počeli da dolaze. Nije im se video kraj.

Ne mogu da kažem, nisam osećao nikakvu opasnost, ali ja sam došao ranije sa prijateljima iz grupe „Tako" jer su me zamolili da ih fotkam i bio sam sve vreme oko bine. Nije bilo bekstejdža, bile su samo neke daske, balvani, improvizovano.

Kada je prošlo neko vreme i palo veče, kada je trebalo Dugme da izađe, videlo se da ima puno naroda i da su svi oko bine. Ne sećam se ničeg neprijatnog, ali jedan pogrešan potez, jedna glupost i moglo je da bude opasno.

Sećam se da sam se popeo na binu i bio pored Laze Ristovskog. Mislio sam da će neko da me otera jer mi definitivno nije bilo mesto tu, ali niko me ništa nije pitao. Bilo je – pusti sve kako jeste da prođe i ne diraj ništa.

Pravio sam i fotke na tom koncertu. Hvala bogu da je sve prošlo kako jeste i da je zasluženo ušao u legendu, pa neka je to i naš Vudstok.

Drugačije je to, ali ako uporedimo veličinu država, veliki je to bio koncert i nezaboravan. I kako bi danas tako nešto moglo besplatno da se organizuje? Bilo je to vreme kada su ljudi još uvek verovali, trudili se da urade nešto pozitivno i to je urodilo plodom, što je predivno.

Bili ste 1994. godine na festivalu organizovanom u čast 25 godina Vudstoka. Kako je to izgledalo?

Volim što sam bio. Iskustva su neverovatna. Nismo mogli da verujemo da organizatori, da ne vređam nikoga, nisu imali pojma da organizuju koncert, a ne festival.

Kažu da je prodato 164.000 karata, a da je bilo 550.000 ljudi, znači više nego na Vudstoku. Sve se kupovalo njihovim „Vudstok parama". Zadržao sam jednu kovanicu za uspomenu.

Nije moglo da se porodi sa Vudstokom. Samo je ime isto. Prvi je bio tri dana muzike i ljubavi, a ovaj je bio još tri dana muzike, a ljubavi nemam pojma da li je bilo. Bilo je kiše, blata, pa je tako i nazvan u šali „Madstok" ("Blatostok").

Dobro je iskustvo, ali fizički ne možeš da uradiš sve što bi hteo i da budeš na svim mestima. Jurcaš kao kreten. Uveče ideš dva sata do nekog prevoza koji moraš da čekaš, pa te vozi do nekog motela gde se pereš od blata do pet ujutro, a u devet krećeš da bi do dva sata stigao ponovo tamo. I tako tri dana.

Bilo je naporno. Bilo je tako organizovano da nisi mogao da radiš. Užas i katastrofa. Šta da vam kažem, kada su oni napravili mesto za novinare na pola metra vode.

Imam mnogo iskustva sa festivalima. Poslednje četiri decenije sam bio na Glastonberi festivalu, koji je majka svih festivala na svetu, ja bih rekao. Iskustvo Glastonberija je neverovatno.

Bilo je festivala kada sam radio kao konj. Obišao sam sve, a to je ceo grad. Obišao sam ogromna prostranstva, fotkao ljude koji žive kao pećinski ljudi, u indijanskim šatorima.

Slikao sam žene kako piške kao muškarci. Naprave fišeke koje stavite i možete kao muškarac da piškite u pisoar. Radio sam najluđe i najlepše stvari.

Koji nastup se pamti sa tog Vudstoka 1994. godine?

Meni je drago što sam video Majkla Langa, jednog od organizatora pravog Vudstoka. Ostao je simpatičan. Fotkao sam se sa njim.

Od nastupa, meni je prijalo da vidim Santanu. Gledao sam ga 100 puta, ali da ga vidiš na Vudstoku, to je nešto posebno.

„Red hot čili pepers" su razvalili, oni su zatvorili zvanično festival. I Bob Dilan, najveći je...

Ali čini mi se da su ubedljivi pobednici te godine bili „Najn inč nejls". Trent Reznor i ekipa su uradili stvar koja je oduševila ljude. Pre nego što su izašli na binu, uvaljali su se u blato, pa su izgledali isto kao ljudi ispred bine. To je bilo poistovećivanje sa publikom i sam taj potez je nešto najlepše što je čovek mogao da oseti na festivalu.