Pse lutalice ne treba dresirati, već nas razumeju, i to vrlo dobro

Nikakav trening nije potreban da bi čovekovog najbolji prijatelj razumeo jednostavne zahteve ljudi, pokazalo je jedno istraživanje. 

Istraživači koji proučavaju pse lutalice u Indiji, otkrili su da psi mogu imati urođenu sposobnost razumevanja određenih ljudskih pokreta odnosno gestikuliranja.

Proučavali su pse lutalice u nekoliko indijskih gradova, nudeći im dve pokrivene posude uz pokazivanje rukom na jednu od njih.

Skoro polovina pasa nije pokazala interesovanje za „učešće u projektu“, odnosno, nije uopšte prišlo posudama. Istraživači su zaključili da se to dešava kod pasa koji su anksiozni jer su imali neprijatno iskustvo sa ljudima u prošlosti.

Od pasa koji su učestvovali i bili predmet istraživanja, oko 80 odsto je pravilno pratilo ljudski signal, što je istraživačima sugerisalo da im nije potrebna obuka za razumevanje gestikulacije.

Rezultati istraživanja upućuju na zaključak da psi mogu da razumeju gestikulaciju jednostavnim posmatranjem ljudi. 

Psi su pripitomljeni pre 10.000 do 15.000 godina, i verovatno su najranije pripitomljene životinje na planeti.

Ljudi su pored sebe želeli pse sa posebnim oblikom tela i karakterom pa su ih uzgajali menjajući im genetički fond. Naročito su bili traženi psi koje je lako dresirati.

Ipak, nije jasno da li je razumevanje ljudi nešto što se stiče treningom ili je delom urođena osobina kod pasa.

„Mislili smo da je prilično neverovatno da psi mogu slediti gestikulaciju ljudi. Ipak, nalazi pokazuju da psi ipak pažljivo posmatraju čoveka, i koriste sopstveno razumevanje ljudi da donesu određenu odluku. To pokazuje njihovu inteligenciju i prilagodljivost. Moramo shvatiti da su psi inteligentne životinje koje mogu koegzistirati s nama. Oni su sasvim sposobni da razumeju naš govor tela i moramo im dati mogućnosti za to. Malo empatije i poštovanja prema drugoj vrsti može umanjiti i sukobe ljudi sa psima“, kaže dr Anindita Badra sa Indijskog instituta za naučno obrazovanje i istraživanje.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Frontiers in Psychology.