Cenu za nepoštovanje ekoloških standarda plaćamo svojim zdravljem

Deponija u Vinči je tempirana bomba, naglašava gost Beogradske hronike, profesor dr Ivan Gržetić, dekan Hemijskog fakulteta. Dubina smeća na deponiji je oko 80 metara, i metan, kroz neke „džepove“ uspeva da se probije na površinu i dođe u kontakt sa kiseonikom i počinje da tinja, stvarajući dim i zagađujuće gasove.

„Međutim, niko ne zna u ovom trenutku da li može da dođe do neke veće eksplozije koja će otvoriti široke puteve kiseonika do metana, što može da nas dovede do dramatične situacije koju smo imali pre dve godine. To je hemijska reakcija koja ne može da se zaustavi kada krene“, napominje profesor Gržetić.

Beograd je preduzeo taj odvažan korak da napravi fabriku za preradu otpada, odnosno energanu koja će koristiti taj metan za proizvodnju toplotne i električne energije. Međutim, niko ne zna gde se taj metan tačno nalazi, dodaje profesor, što znači da taj proces može da bude jako efikasan, ali može da bude i promašaj.

Izgradnja spalionice, pak, navodno, ne ispunjava standarde Evropske unije u pogledu zaštite životne sredine, te će doprineti daljem zagađenju vazduha sa izuzetno kancerogenim materijalima i zbog toga je Evropska investiciona banka odustala od davanja kredita. No izgradnja spalionice se nastavlja.

„Još pre dve godine sam naglašavao da ti otrovni gasovi iz spalionice moraju biti kontrolisani. Moramo imati veoma ozbiljne sisteme za praćenje dioksina i furana, upravo u tim otpadnim gasovima. Ali Srbija do danas nema te uređaje. Odnosno, možda bismo i imali uređaje koji bi to mogli da rade, ali nemamo ljude koji to mogu da rade, i pod dva, nemamo novca da to pokrenemo“, navodi gost Beogradske hronike.

Laboratorija koja bi to trebalo da radi košta samo da se postavi oko milion evra i hladan pogon još dodatnih 50.000 evra. Istina, kako kaže profesor, takve analize se rade samo sporadično, jako su skupe i Srbiji će trebati još dosta vremena da dođe u situaciju da takve laboratorije razvije.

Srećna okolnost u celoj priči oko zagađenja vazduha i oko deponije u Vinči je činjenica da su glavna strujanja vetra, i zimi i leti, takva da samo tangentiraju grad Beograd, ne duvaju tačno u Beograd ili iz Beograda. Ista situacija je i u pogledu TE „Nikola Tesla“ u Obrenovcu koja takođe generiše ogromne količine otpadnih gasova, pre svega sumpor-dioksida, koji je nešto manje opasan gas, nego oni koji izlaze iz same deponije, navodi profesor Gržetić.

„Ali, kada krenemo od činjenice da trenutno nema vetra, nikakav značajan uticaj tih paljevina koje se nalaze u Vinči ne mogu da utiču na centar grada. Ono što je u centru grada generisalo zagađenje, na prvom i apsolutnom mestu je saobraćaj. Kada bismo imali automobile makar standarda evro pet, mi bismo imali deset puta manju emisiju suspendovanih čestica“, ističe profesor.

Novac jeste problem, ali ako vozimo automobil evro tri klase i imamo dvoje male dece, znači svesno štedim budžet i nesvesno trujem svoju decu zato što koristim automobil koji emituje zagađujuće supstance, pre svega gasove i suspendovane čestice, a poznata je stvar da od suspendovanih čestica, po nalazima Svetske zdravstvene organizacije umire u proseku negde oko 5.000 ljudi godišnje u Srbiji. Pored toga, dodaje profesor, to za deset puta povećava i incidencu pojave kardiovaskularnih i bolesti respiratornih organa.

Zagađivači imaju kumulativni efekat, kao i kod pušača. Ovo nije samo naš problem, ali u Evropi su shvatili da je to problem pa su uveli neke standarde koje bismo i mi trebalo da uvedemo.

„Kada preračunate koliko onda država potroši za zdravstveno osiguranje za ljude koji su oboleli zbog zagađenog vazduha, to na kraju ispadne mnogo veći trošak“, zaključuje profesor dr Ivan Gržetić na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.