Zagađenost vazduha – komplikovanost komplikovanosti

Kada kupujemo sijalice, da bismo se ponašali energetski odgovorno, potrebno je odvojiti finu sumu za one štedljive. Koliko vas ih kupuje? Ja uglavnom biram onu – „Sijalica, bistra obična“ – oko 60 dinara. 

Štednja je isplativa na duže staze, kao što je iznos otplate kredita u banci veći kada je period zaduženosti duži.

– Ko ima, odmah može da uživa, plus i da štedi, ko nema, živi na kredit. Kaže se i da sirotinja duplo plaća.

– Ko ima, ulaže u vetrogeneratore i solarne panele koje postavlja „gde god nađe zgodno mesto“.

– Ko nema, koristiće na primer lignit. Niskokaloričan, sa ogromnim sadržajem vlage, ugalj najlošijeg kvaliteta, koji ima malu toplotnu moć, i koji pri sagorevanju ostavlja mnogo pepela i dovodi do povišene emisije SO2.

– Ko ima, koristiće visokotehnološke agrotehničke mere, ko nema (da li para ili pameti) redovno će spaljivati strnjiku.

– Ko ima baš mnogo, predlagaće i korišćenje energije plime i oseke, pa i energiju ljudskih koraka.

Trotoari na javnim mestima, ali i tepisi i podne obloge u domaćinstvima i poslovnim prostorijama, mogu biti mini-generatori. Naučnici tvrde da je, na primer, 250.000 ljudskih koraka dovoljno da se proizvede struja kojom se može napuniti 10.000 mobilnih telefona.

Za čistiji vazduh, tu su i metoda deponovanja SO2 u dubinama Zemlje, filtriranje vazduha specijalnim elektrohemijskim pločama, kojima se SO2 izoluje, „sabija“, a potom isporučuje industriji.

Zatim, tu su vozila koja se kreću na sve, samo ne na benzin.

Električna vozila koja troše struju nastalu iz uglja, ne bih da računam.

Čestice, ovakve i onakve...

U raznim izveštajima se ovih dana može čuti ili pročitati da je koncentracija „pe-em 10“ čestica u vazduhu visoka. Kakve su to čestice?

Te čestice, manje od deset mikrometara su zapravo smeša dima i čađi ukombinovana sa teškim metalima kao što su nikl, arsen, olovo i kadmijum.

Postoje još manje „pe-em čestice“ – čestice „pe-em 2,5“ (2,5 mikrometara) zbog čega ih lakše udišemo, pa su zato i opasnije, a i teže je zaštititi se od njih. Kada je reč o veličini, poređenja radi, vlas ljudske kose ima debljinu od oko 60 mikrometara.

Uzrok zbog kojeg se ove opasne čestice „množe“ i napadaju naše zdravlje (Svetska zdravstvena organizacija je saopštila da u Srbiji godišnje od respiratornih bolesti usled zagađenja umre 5.400 ljudi) tražimo u izduvnim gasovima, industrijskim energetski neefikasnim aktivnostima, kućnim ložištima, upotrebi fosilnih goriva (prosečno vozilo u Srbiji je staro 17,1 godinu)...

I u državama blagostanja nekada se teško diše

Za bolje razumevanje situacije, dobro je imati u vidu „koordinantni sistem“ u kojem se nalazimo. Statistika, merenja i poređenja, naravno, mogu da otkriju dosta.

Evropska agencija za zaštitu životne sredine na svom portalu daje informacije o koncentraciji „pe-em“ čestica u gradovima širom kontinenta, koje redovno ažurira.

Za Beograd je 28. oktobra navedena vrednost od 119,9483 mikrograma „pe-em 10“ čestica u kubnom metru vazduha.

Po vrednosti su nam slični, na primer, Segedin sa 115,7091, i Debrecin sa vrednošću od 113,49 mikrograma tih čestica u kubiku vazduha.

Dakle, i komšije teško dišu ovih dana. I to oni u Evropskoj uniji, koja je perjanica ideje o zaštiti prirode na prvom mestu.

Ali koliko vrednost, koju je u jednom trenutku dostigao grad Elverum u Norveškoj od 118,3618, ili u Jakobstadu u Finskoj 103,9, imaju veze sa standardom i starim vozilima? Učili su nas da su te zemlje „države blagostanja“.

Takođe, 26. oktobra je u španskom mestu Ponferada zabeležena koncentracija od 284 mikrograma „pe-em 10“ čestica po kubnom mestru vazduha, a 28. oktobra u mestu Uelva takođe u Španiji – 719,15!

Mesto Briksleg u Austriji, državi koja nam je često navođena kao primer države održivog razvoja i grejanja na otpad, zabeležio je vrednost od 181,0555. Eto neke sličnosti.

Situacija je malo drugačija kada se mere sitnije čestice: „pe-em 2,5“.

Osim Beograda, koji ima vrednost višu od 90 mikrograma po kubiku vazduha, takvo stanje beleži se i u naseljenim mestima u Češkoj i Poljskoj. Nešto niže, ali opet relativno velike vrednosti, između 40 i 90, imaju naseljena mesta u Portugaliji, Makedoniji, Mađarskoj.

Dakle, nismo usamljeni u „otežanoj vidljivosti vazduha“. A to ume da olakša stvari, kada muku podelite, potražite pomoć ili se ugledate na iskusnije i mudrije.

Karta za flašu – moguće je  

Osim oslanjanja na alternativne izvore energije, postoje različiti modeli koji krče put ka čistom vazduhu.

– Pojedinci se mogu voditi dobrom starom „Misli globalno – deluj lokalno“. Taj savet nam je već dugo poznat.

– Zašto da za cipelu, proizvedenu u Srbiji, potrošimo nekoliko puta više energije nego što potroše u Nemačkoj? Smanjenje razlike u količini potrošene energije koja je potrebna za određeni proizvod u odnosu na evropski prosek, jeste preporučljiv put ka „bistrijem pogledu“.

– Jačanje reciklažne industrije uz konačno ukidanje uvoza istog (poznato je da uvozimo uglavnom papir i pet ambalažu), dobra je preporuka.

– U Istanbulu se, na primer, u zamenu za plastične flaše, može dobiti karta za gradski prevoz. Podstrek građanima da razvrstavaju otpad nekada je neophodan. Kreativnija rešenja u programima podrške građanima i subvencijama za „zelena vozila“, i solarne panele, lakše bi privukla pažnju.

I naravno, nije zgoreg naglasiti opet – bar jedna metro-linija bi dobrodošla Beogradu, pa bi uz čistiji vazduh, bilo i manje gužvi, gradske buke i nervoze. Još ako daju kartu u zamenu za plastičnu flašu, pa da udahnemo punim plućima.