Pčelarstvo se voli, sa pčelama se živi

Sve je počelo kada su se preci pčelarke Vere Feher Živojnov početkom 20. veka doselili iz Rumunije u obližnje Veliko Središte.

„Pčelarstvom su počeli odmah da se bave i s jedne strane i sa druge strane to nije bilo puno, bilo je desetak košnica“, priča ova pčelarka iz Ilandže.

Od deset košnica s koliko su prozvodnju meda započeli njihovi preci, porodica Živojnov danas ih ima oko sto i ne namerava da tu stane.

Pčele uglavnom vode na ispašu u obližnju Delblatsku peščaru.

„Uglavnom krećemo s pašom uljane repice, posle vraćamo na kanal Dunav–Tisa–Dunav na bagrem onda u Deliblat, a vraćamo na kanal za livadu, posle ide lipa i krajnja paša je suncokret“, objašnjava Verin sin Borivoje Živojnov.

Od pčelarstva se može živeti, ali da bi „iz košnica tekao med“ potrebna je velika posvećenost, stalna ulaganja, ali i neprestano usavršavanje i dopunjavanje znanja.

Unuk Arkadije Živojnov sebe vidi kao pčelara: „Razmišljao sam da upišem fakutet poljoprivredni i da ostanem na selu. Najviše volim da vrcam med kao i svi pčelari, to je najslađi deo posla“.

Pčela mora da sakupi i preradi nektar iz najmanje tri miliona cvetova da bismo dobili kilogram meda. U jednoj košnici živi zajednica od 10.000 do 60.000 pčela i svaka zna šta je njen zadatak.

Velika dilema je koji med kupiti. Porodica Živojnova kaže da je to med koji mi pogrešno umemeo da zovemo ušećereni.

„To je jedino sigurno da je to pravi jer se svaki med ukristališe. Bagrem najsporije, uljana repica najbrže, ali tada ste sigurni da ste kupili pravi med, da niste kupili med koji je izlagan visokim temperaturama i time lekovita svojstva uništena. Dakle ukristalisan, a ne kako pogrešno se kaže ušećeren“, objašnjava Borivoje.

Pčelarstvo mora da se voli, sa pčelama se živi, kažu ovi pčelari i podsećaju da je med prehrambena namirnica koja ne može da se pokvari, ima bogato hranljivo i antibakterijsko dejstvo i s prvom se u narodu kaže da osim što hrani, med i od mnogih bolesti brani.