Odgovornost prema okolini – Vesna Čipčić

Svojim ekološkim angažovanjem na zaštiti Divčibara, Vesna Čipčić je doprinela ne samo zaštiti prirode već i širenju ekološke kulture.

Nagrada „Porodice bistrih potoka“ je priznanje za Vašu dugogodišnju posvećenost očuvanju životne sredine. Koliko je teško biti ekološki aktivista u Srbiji i kako ocenjujete svoj učinak?

- Ova nagrada, koju sam s radošću primila iz vrednih ruku istinskog borca za očuvanje prirode Božidara Mandića i njegove „Porodice bistrih potoka“, za mene je potvrda smisla svega onoga u šta duboko verujem. Nagrada koju sam dobila, potvrda je da nas ipak ima. Moje iskustvo govori da ljubav i razum pokreću sve na svetu. Kada sam još pre dvadesetak godina osnovala „Ekološko društvo Divčibare“, moj glavni motiv je bio da se taj biser i dragulj prirode poštedi neljudskih intervencija, koje, nažalost, čovek čini širom ove naše planete. Na moju beskrajnu žalost, i žalost svih nas koje priroda Divčibara napaja, one nisu sačuvale one vrednosti i onu negdašnju lepotu. Savest mi ne dopušta da prećutim da su svi moji apeli upućeni institucijama u Valjevu, nadležnim za Divčibare, ostali bez odgovora. Čini se da u našim krajevima još nije zazvonio preko potreban alarm. Najvrednije od svega je to što sam od Zavoda za zaštitu prirode Srbije zvanično zatražila revalorizaciju vrednosti Divčibara i tako je dobijena zaštita prvog stepena. 

Kako ocenjujete današnji izgled Divčibara? Šta biste promenili?

- Bespoštedno bih kažnjavala. Čini se da je to jedini način da se urazumimo i okrenemo list. Prisilno, jer nema drugog načina. Toliko dece boravi u vreme svoje rekreativne nastave i školskih raspusta – da svako od njih podigne kesicu od čipsa ili praznu plastičnu bočicu, Divčibare bi zablistale. Pitam se, šta je svrha boravka u prirodi, ako nastavnici ne uče decu i ne razvijaju ljubav prema prirodi? Najstrože bih kažnjavala svako posečeno stablo. Samo jednom godišnje treba svako od nas da zasadi bar po jednu biljčicu. Dva puta godišnje mora biti radna akcija čišćenja i uklanjanja smeća i starih olupina. To je sve tako malo, a tako mnogo. No opet se vraćam na opštinu kojoj Divčibare pripadaju. Jalovo je sve to bez njihovog učinka i angažmana.

Danas dobijamo alarmantna naučna predviđanja klimatskih promena i iščezavanja biljnih i životinjskih vrsta. Promene su već evidentne, ali se strahuje da bi mogle da budu gore od „najcrnjih scenarija“. Kakvu ulogu, po Vama, ima svako od nas?

- Odgovornost smatram da ima svaki pojedinac, svako od nas. I dok nam svest ne bude na tom nivou, teško li je nama! Sve ovo što se čini i svi naši apeli i kuknjave ostaće bez rezultata.

Da li je sve „šminka“ ukoliko se ne promeni model proizvodnje i potrošnje i ne udari u temelj potrošačkog društva i iscrpljivanja prirodnih resursa?

- Mislim da je to pre svega zadatak države, a politikom koju ona vodi, iz dana u dan urušavamo i to malo bogatstva koje nam je preostalo. Zagađenje vodotoka je svakako jedan od najvećih problema. Slede zagađenje vazduha i opasni otpadi. U svetu industrijskog zagađenja naša zemlja je na samom vrhu te opasne lestvice. Čini mi se da nam ni to nije dovoljno kao upozorenje da promenimo svoje navike.

Šta je najznačajnije da promenimo u odnosu prema prirodi?

- Svest o tome koliko smo svi pojedinačno u opasnosti.