Goreo je zbog svojih ubeđenja – Đordano Bruno i njegov zabranjeni svet

Filipo Bruno rođen je u januaru ili februaru 1548. godine, kao sin vojnika Đovanija Bruna u gradu Nola, pored Napulja. Sa 17 godina, otišao je u dominikanski samostan San Domeniko Mađore u Napulju, gde je dobio ime Đordano. Postao je sveštenik ali je 1576. godine, iscrpljen ograničenjima verskog života, pobegao je iz samostana.

Zapisano je da je o učenju koje mu je bilo ponuđeno rekao: „Ono me odvlači od vrednijih i važnijih stvari, ljudski duh stavlja u lance, i od slobodnog čoveka pravi roba jednog bezumnog sistema obmane“.

Potom je Đordano Bruno živeo kao svojevrsni ekskomunicirani begunac. Tokom sledećih četrnaest godina selio se iz jednog u drugi evropski grad. Osim u Italiji, živeo je u Francuskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, Nemačkoj... Komponovao je, pisao pesme, ali i istraživao.

U Tuluzu je proveo dve godine gde je predavao filozofiju Aristotela. Boravio je u Parizu, gde je objavio svoj prvi značajni spis u kojem je objasnio novu metodu za treniranje pamćenja.

U Engleskoj je živeo dve godine gde se sprijateljio sa uglednim Englezima, hvalio kraljicu Elizabetu Prvu i održao raspravu u Okfordu o kopernikovskoj i aristotelovskoj koncepciji univerzuma.

U Engleskoj je objavio važno delo O beskonačnom univerzumu i svetovima, gde razmatra značenje nove koncepcije univerzuma koju je Kopernik razvio. Ipak, 1591. dolazi u Veneciju. 

Prijava inkviziciji 

Bez porodice, veza i sredstava, Bruno se oslanjao na svoju učenost. Predavao je latinski jezik i astronomiju.

Kopernikova heliocentrična teorija pružila je polazište za njegovo izlaganje onoga što je nazvao „novom filozofijom“. Bruno je osporavao Aristotelove argumente koji su išli u korist teorije da je univerzum konačan.

U Veneciji je bio privatni učitelj na poziv plemića Đovanija Močeniga kome je jednom prilikom „otkrio tajne svoje filozofije“. Pretpostavlja se da ga je Močenigo prijavio Mletačkoj inkviziciji i Bruno biva uhapšen pod optužbom da „širi nauku o beskonačnosti svemira i mnoštvu svetova“.

Iz Rima je ubrzo zatraženo Brunovo izručenje. Suđenje je u Rimu išlo sporo – sedam godina. Na kraju, 14. januara 1599. godine, Savet Svete stolice sastavio je spisak (koji je izgubljen) osam jeretičkih elemenata iz Brunovih dela. Bruno je bio pozvan da razmotri „da li želi da te tvrdnje odbaci kao jeretičke“.

„Nemam šta da priznam“ 

Bruno nije priznavao krivicu, a prema sačuvanim pisanim izvorima, naveo je da „nema potrebe da bilo šta prizna, nema šta da izjavi, da nema zbog čega da se kaje, i da ne želi da se odrekne bilo kojih ideja koje zastupa“.

Januara 1600. godine, sva Brunova dela stavljena su na spisak zabranjenih i izriče mu se smrtna kazna.

Postoje podaci o tome da je Bruno svoju poslednju izjavu poslao u pismu papi Klementu Osmom, ali da to pismo nikada nije otvoreno.

Inače, čuvši izrečenu kaznu uz optužbe da je „nepristojni tvrdoglavi jeretik“, Bruno je rekao: „Mislim da se vi više plašite, dok mi izričete ovu kaznu, nego što se ja plašim, ja koji sam osuđen na smrt“.

U zoru 17. februara 1600. godine, odveden je na rimski Trg polja cveća, koji je poznat i kao Cvetni trg. Skinuta mu je garderoba, vezan je za kolac i živ spaljen. Jedni izvori navode da mu je jezik bio doslovno vezan, kako ne bi mogao da se obrati okupljenima, drugi da mu je u usta bio stavljen komad drveta, a treći tvrde da mu je jezik bio vezan za metalnu šipku.

Brunova filozofija, uprkos nekada nedoslednoj terminologiji, eklekticizmu i kontroverzama, ima unutrašnju koherenciju. On je prvi mislilac još od antike koji je metafiziku, fiziku, psihologiju i etiku integrisao u originalnu filozofiju koja je težila da nadiđe postulate platonizma, aristotelizma u hrišćanskom kontekstu.

Nudio je radikalnu alternativu srednjovekovnim i renesansnim interpretacijama ljudske prirode, kosmosa i boga.

Proučavanje drevne grčke filozofije, posebno platonizma, služilo je hrišćanskoj veri a Bruno je negirao takve predstave o napretku dajući prednost ljudskom istinskom znanju.

Heliocentrizam i beskonačnost

Kako i kada je Bruno počeo da razvija ono što je nazvao njegovom „novom filozofijom“ je neizvesno. Njegovo najstarije filozofsko delo za koje se zna O senkama ideja iz 1582. godine nagoveštava nekoliko njegovih ideja, uključujući heliocentrizam.

Bruno je negirao tradicionalnu aristotelovo-ptolemejsku sliku kosmosa. Opovrgavao je Aristotelovu doktrinu da je svaki sublunarni element imao određeno „prirodno zapisano mesto“, i da je Zemlja u samom centru, već da naprotiv, budući da je Zemlja planeta koja kruži oko Sunca, elementi nemaju apsolutna „prirodna mesta“.

Bruno je svemir zamislio kao beskonačan, sastavljen od mnoštva svetova. Za njega „Bog nije iznad, niti spolja, već unutar i kroz sve stvari“.

Dugo posle Brunove smrti, u devetnaestom veku postao je italijanski heroj. Narod ga je prihvatio kao žrtvu u cilju slobode misli. Statua Đordana Bruna postavljena je na trgu gde je spaljen, mestu gde su kažnjavani jeretici.