Zašto je dobro postalo to da nema ništa loše

Fotografije iz Vankuvera na kojima putnici na aerodromu u strahu da ne budu zaraženi koronavirusom nose plastične balone na glavi obišle su svet i posvedočile kako bujica loših vesti o koronavirusu kod nekih ljudi izaziva panične reakcije.

Naslovne stranice novina i tabloida zasute su lošim vestima, a neka istraživanja su pokazala da objavljivanje dobrih vesti drastično obara tiraže, što navodi na zaključak da dobre vesti nema ko da čita.

Gost Beogradske hronike, socijalni psiholog Goran Tomin, navodi da su nas mediji izgleda decenijama navikli na određeni način informisanja, a s druge strane svako od nas želi, instinktivno, da se zaštiti od svega što preti sa svih strana, i zbog toga, možda, loša vest privlači više pažnje.

„Međutim, umesto zaštite, ona izaziva paniku, pa smo zato preplavljeni fotografijama, kao što je nedavna iz Vankuvera. Samo se postavlja pitanje, kome to odgovara“, ističe Tomin.

Osim toga, sve te loše vesti ne traju dugo, niti kod nas niti globalno, dodaje psiholog. Traju tri dana i dolaze nove, a suštinski, ništa se ne menja, što neodoljivo podseća na Hakslijev Vrli novi svet, u kome smo bombardovani sa toliko novih informacija, da mi prestajemo da razlikujemo bitnu od nebitne.

Narodna mudrost koja se nekada mogla čuti, a čuje se i danas, po kojoj se na pitanje „Šta ima novo?", odgovara sa „Hvala Bogu, ništa", ipak govori da postoji strah od loših vesti, ali glad za njima i dalje postoji.

„Ta glad sama sebe hrani i to je kao grudva koja ide nizbrdo pa postaje sve veća. Kome to odgovara možda mediji kriju, ali se onda postavlja pitanje da li mediji uopšte odlučuju ili neko drugi, što nas može odvesti u nešto što se može nazvati teorijom zavere. No, možda je i pet odsto od toga istina“, napominje gost Beogradske hronike.

Pitanje je i kako uopšte tu količinu vesti primimo, koliko ih uopšte svarimo, koliko ih uopšte obradimo svojim mentalnim aparatom da bismo mogli da verujemo u njih ili ne, ili to samo proleće ispred naših očiju. Pitanje je koliko se zaista bavimo time, no uvek se nađu oni koji će poverovati i strah i panika će početi da se šire mnogo brže od koronavirusa.

„Zato se dogodilo da je iz nekog autobusa negde u svetu izbačen putnik samo zato što je ličio na Kineza. Onda se na sve to dodaju i rasizam i ksenofobija, što je mnogo opasnija pojava, koja se mnogo brže širi“, ističe Goran Tomin.

Čini se da se ni u šta više ne udubljujemo, ništa više ne istražujemo, da ništa više ne čitamo. To važi i za odrasle, a posebno za mlade, koje bi neko trebalo da nauči kako se kritički posmatra sve, pa čak i novinski članak, dodaje psiholog.

Suština je da nije bitno da li je vest dobra ili loše, već da li je tačna. To ćemo moći da dokučimo ako prvo vidimo ko to priča, drugo, da vidimo na koji način priča, to jest da ne verujemo svim novinarima, nego onima koji su dobro istražili temu, a danas je bar to lako.

„Imamo telefone, računare i ne moramo da verujemo svemu što piše na tarabi, već postoje pouzdani izvori informacija. Dovoljna je mudrost ne nasedati, ostati racionalan i svestan da će i to proći, možda je već to veliki uspeh“, kaže na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici, psiholog Goran Tomin.