Streptomicete – bakterije koje boje tkaninu, ali ne zagađuju planetu

Sintetičke boje su toksične za živi svet, pre svega u rekama i okeanima, gde na kraju otpadne vode završaju. Gošća Jutarnjeg programa, doktorka Tatjana Ilić Tomić, viši naučni saradnik u Laboratoriji za molekularnu genetiku i ekologiju mikroorganizmima, rukovodi naučnim timom koji godinama pokušava sintetičke boje da zamene prirodnim, netoksičnim i biorazgradivim pigmentima.

Ključni element njihovog istraživanja su bakterije streptomicete koje su, kako navodi dr Ilić Tomić, pažnju naučnika privukle još četrdesetih godina prošlog veka kada je otkriven streptomicin koji je izolovan iz bakterija streptomices griseus, po čemu je i dobio ime.

„Posle toga je došlo do otkrića brojnih drugih bakterijskih vrsta i brojni antibiotici koji su danas u kliničkoj upotrebi, vode poreklo, odnosno, najpre su otkriveni u streptomicetama. Svi znamo za eritromicin, kanamicin, gentamicin, pa i nistatin koji koristimo protiv gljivica. Isto tako, streptomicete proizvode i antikancer molekule. Doksuribicin je na primer, u kliničkoj upotrebi, lekari to znaju. Ali proizvodi i insekticide i herbicide. Pored tih bioaktivnih molekula one proizvode i pigmente - žuti i ljubičasti“, objašnjava gošća Jutarnjeg programa.

Saradnja Laboratorije za molekularnu genetiku i ekologiju mikroorganizama i Tehnološko-metalurškog fakulteta je započeta još pre šest godina kada su korišćena dva soja bakterija koja proizvode crvene pigmente za bojenje prirodnih i veštačkih materijala. Bakterije su najpre bile ubijane organskim rastvaračem, ekstrahovni su njihovi pigmenti i tim bojama su bojeni prirodni i veštački materijali.

„Postignuti su vrlo dobri rezultati, mada su se veštački materijali nešto bolje bojili nego prirodni. Ali, ono što se danas radi, a što je novitet i u naučnom svetu, to je bojenje tkanina živim bakterijama“, napominje dr Tatjana Ilić Tomić.

U ovom procesu bakterije moraju da žive pod optimalnim uslovima, na temperaturi od 30 stepeni Celzijusa. Mora da im se ponudi medijum u koji se uranja tkanina. Bakterije se zaseju preko te tkanine i na njima rastu, deponuju svoje pigmente i druge bioaktivne molekule u nju. Na kraju se tkanina steriliše i opere.

„Očekuje se da će takve tkanine imati i antibakterijska svojstva, pa bi se takva tkanina mogla iskoristiti za izradu medicinskog tekstila, za izradu gaza, posteljina, zavoja. U slučaju veštačkih tkanina bi se mogle izrađivati i hirurške rukavice i maske. Ukoliko dokažemo da je ta tkanina biokompatibilna i sa kožom i da nema neželjenih efekata, naravno da se može koristiti i za izradu odeće“, dodaje gošća Jutarnjeg programa.

U svetu trenutno postoje dve grupe naučnika koje se bave sličnim metodama bojenja tkanina. Jedna je u Londonu, druga u Amsterdamu i najčešće boje svilu i to baš bakterijama streptomicetama. Kod njih proces bojenja traje 34 dana, a našim istraživačima je bilo dovoljno šest.

Proces proizvodnje prirodnih pigmenata je mnogo skuplji nego sintetičkih, ali s obzirom na to da tekstilna industrija mora da razmišlja u pravcu ekološkog procesa proizvodnje, posebno će morati da „ozeleni“ upravo proces bojenja tkanina naglašava na kraju gostovanja doktorka Tatjana Ilić Tomić, viši naučni saradnik u Laboratoriji za molekularnu genetiku i ekologiju mikroorganizmima.