Deca lakše uče uz igru i smeh

Profesionalni Teatar DODIR iz Beograda pravi takve predstave koje deci osim zabave i smeha nude i edukaciju o važnim društvenim temama.

Osnivač Teatra je Dragan Petrović Surep, koji sa glumcima i drugim saradnicima već deset godina pravi predstave za decu. Jedna od takvih predstava je Stop nasilju koja je svojom tematikom važna u vremenu u kom živimo.

Kako birate teme za predstave? Da li je teško takve teme približiti deci?

 Dragan Petrović Surep: Kao pisac - reditelj predstava, imao sam sluha da čujem sve potrebe angažovanog pozorišta i da kroz ovakvu vrstu umetnosti približim maloj publici sve društveno-odgovorne teme. Zahvaljujući glumcima koji su uspeli sa svojom glumačkom igrom da realizuju tekst, na veoma zabavan način, naša mala publika je prihvatila, a nadam se negde u svom dečjem razmišljanju, primenila naše poruke. Proces je uvek dvosmeran, zato je i zadovoljstvo kada se ostvari cilj.

 Jedna od predstava za decu je i Čarobna knjiga. Kažete da je cilj da se kod dece probudi ljubav prema knjizi i čitanju. Da li se ta ljubav razvija individualno ili porodica i društvo mogu biti angažovaniji?

 DP: Naravno da je za potrebe obrazovanja i vaspitanja dece potrebna angažovanost i porodice i društva u celini. Društvo to radi kroz program školstva, a porodica svojim primerom deci mora da ukaže na prave životne vrednosti. Za pisanje ove predstave morao sam da se bavim i istraživanjem, tako da sam došao do zaključka da deca u priličnoj meri veruju svojim junacima iz bajki, filmova, tv emisija. Shvatio sam značaj i odgovornost autora, tako da smo stihom, kroz jednu veoma zabavnu bajku, deci približili značaj i lepotu čitanja. Nakon deset godina igranja ove predstave, veliko mi je zadovoljstvo u saznanju da je deca sasvim razumeju i da se u toku interakcije stavljaju u odbranu knjige.

 U najvažnije vrednosti ubrajamo dobro ali i prijateljstvo, ljubav. Deca u sebi nose dar prema pravičnosti, ljubavi. Kako kod njih kroz umetnost, pozorište, to možemo negovati i razvijati?

DP: Angažovano pozorište i postoji da bi postavljalo pitanja i zavisno od autora na njih i odgovaralo, kako za odrasle, tako i za decu. Učinio sam sve kao pisac da napišem takav tekst, a kao reditelj, glumcima ukažem na značaj vernosti igranja. Zahvaljujući njihovoj ubedljivoj igri na sceni, deca dobijaju jasnu sliku napisane priče i potpuno joj veruju.

Da li je put kojim glumci idu možda teži, ali zato slađi?

DP: Ctereotip je da je teže igrati za decu nego li za odrasle. Pozorište je pozorište, sa svim svojim zakonima izvođenja, bilo da je za odrasle ili za decu. Svi faktori koji utiču na stvaranje predstave moraju svom poslu da priđu krajnje profesionalno i sa maksimumom svog talenta.

Činjenica je da odrasli ponekad i oproste autorima neku lošu predstavu, ali deca to iskrenije pokazuju, tako da možda sa tog aspekta i dolazimo do zaključka da su dečje predstave teže za igranje.

Dečja iskrenost ponekad uplaši aktera do te mere, da mora da se potrudi da ono što izgovori na sceni bude ubedljivo i prihvatljivo za decu, pošto ona odmah svojom reakcijom šalju glumcu povratnu informaciju kako su to prihvatili. Igrali smo do danas preko hiljadu predstava i  uvek nam je zadovoljstvo kada se podigne zavesa. Naš posao radimo časno i profesionalno, tako da se uvek radujemo novom igranju. To koliko smo uspešni u tome pokazuje, iz godine u godinu, povećan broj dana u mesecu našeg angažovanja.