Legenda o isposnici koja odoleva vremenu

Isposnica Svetog Save nastala je u vreme kada se on vraća u svoju zemlju, nosivši sa sobom očeve mošti, a sa namerom da pomiri braću Vukana i Stefana, koji su bili u zavadi oko prestola.

O isposnici nema mnogo istorijskih podataka, a legenda kaže da je nastala u isto vreme kada i manastir Stunenica od koga je udaljena desetak kilometara.

Ona predstavlja jedinstven pećinski kompleks, koji se sastoji od više nivoa. Takozvana gornja isposnica Svetog Save nastala je dubljenjem stene, a zatim ozidana kamenom.

Nalazi se na brdima između planina Čemerno i Radočelo i sa ovog mesta smeštenog na samoj ivici duboke provalije, pruža se neverovatan pogled na prelepu prirodu Raškog kraja, gde u apsolutnoj tišini, svežem vazduhu i specifičnom duhovnom miru, uživaju svi koji uspeju da dođu do ovog skrivenog mesta.

Naime do isposnice može se doći samo pešačenjem uz visoku liticu kroz gustu, bogatu šumu, i to uskom stazom čija širina je manja od jednog metra.

Isposnica se sastoji od više kelija, koje i danas koriste monasi, tako da je isposnica uvek „pod ključem“ i u nju, osim monaha, se ne može ući bez blagloslova verskih starešina.

Ovo mesto, osim što ima svoju duhovnu vrednost, istovremeno je i od velikog kulturnog značaja za Srbiju.

Naime, tu je nastala prepisivačka škola pod patronatom Svetog Save, iz koje su potekle knjige ispisane srpskim jezikom na ćirilici, a najpoznatija dela su Žitije Svetog Simeona i Studenički tipik.

Poslednji stalni žitelj isposnice, koji je tu proveo poslednje 43 godine svog života, bio je monah Gavrilo, koji je tragično stradao u požaru decembra 1981. godine.

Njegovo grobno mesto je svakodnevno otvoreno, tako da svi posetioci mogu da uđu i zapale sveću nastradalom monahu, koji je bio veoma omiljen u Raškom kraju.