Užlebljeni svet

Kakve asocijacije budi pojam harmonije? Dabome - spajanje, slaganje, sklad, sloga. Staloženo, mirno, opušteno. Na pola je puta između monotonije (jednakosti) i kontrasta (suprotnosti).

Ipak, već sam koren grčke reči harmonija naginje u neki prisenak protivnosti i borbe. Taj pojam složene protivnosti, udružene premosti, plodnog ukrštaja (kako ga je definisao Darvin) tako je starodavan u svih naroda koji su jezgrovito i neposredno opažali i promišljali, da je i u Helena, i u Rimljana, a i Slovena prelazio i u predlog, ili prefiks, na primer: dija u dijalog (grčki), dis u discursus (latinski), raz u razgovor (slovenski). Sve tri reči imaju jedno te isto značenje, ali prefiks u njima gubi svoj prvobitni značaj puke protivnosti, te više određuje složnost. (Zanimljivo je da se u Slovena to značenje pojavljuje u još jednoj reči: razum. Čime bi, kao stadijumom razvitka moždanog sklopa i sinapsi toga plemena, u odnosu na ostala, možda trebalo da se pozabave antropolozi, istoričari, etimolozi itd.)

Simetrija zbilja nije ništa drugo do protivnost u skladu - recimo nešto najsličnije pojmu raz-a-sklad. Već u samom opisu grčke reči harmonija stoje procep, žljeb i sklop, kao objašnjenja. Možda najviše obilat koren u svem preobilatom i neumrlom, iako pokojnom starogrčkom jeziku, da se tumačiti i često ponavljanim ovim pojmom u Homerovoj Odiseji, primerice u 361. stihu (prevedeno): „Dok su god brvna užljebljena u žljebovima".

A šta je žleb? Najprostije, najplastičnije ostvarenje načela ukrštaja; najobičnija, najočevidnija pojava borbe u snazi, kao i sloge u borbi, ne samo u „čovečjem rukotvoru", već i u prirodi, osobito u organskom, i još osobitije u višem životinjskom svetu - u najplodnijem, najvažnijem činu opšteg života - samoodržanja i oplođenja.

Vrlo bi zanimljivo bilo razabrati kojim je putevima nenadmašeni razum starih Helena došao do toga da istim pojmom kojim je označio žleb nazove i muzičku formu kakva je pesma, ili napev. Čak i najznatniji zapadnjački naučnici (pa čak i Darvin, u Postanku čoveka) ovim svojim kolegama skidaju kapu, uz priznanje da su „umom i duhom bili toliko uzvišeni nad sadašnjim najobrazovanijim narodima, koliko su ti današnji duhovni prvaci utekli od najglupljih divljaka afričkih“ (Francis Galton, Hereditary genius, 1869).

Što je Heraklit uvideo i iskazao: da sve biva sklapanjem rasklopa i raskladom sklada, jednom reči - ukrštajem. Slutnju svoga naroda je uhvatio u fokus čistog ogledala svoga duha, te ju je u formi jasne slike punog i zbijenog izraza ostavio potonjem svetu.

Heraklitovu dedukcijom spoznatu tezu su ti potonji naučenjaci neposredno ispitivali induktivno. Jedno od glavnih načela na kome počiva nauka pomenutog Čarlsa Darvina jeste poznanje da ukrštaj u prirodi stvara uvek najbolje vrste. No vladavina toga načela (jednovremena, ali i posebična), kao i u simetriji, u prostoj premosti - poznaje se ne samo u svim telesnim, spoljnim pojavama, već u celokupnom delanju ljudskog uma i srca, pa i u samome carstvu lepote.

Premda je očito, i kroz istoriju čovečanstva dokazano, da suprotnosti funkcionišu u tandemu, ruku pod ruku, još je upadljivije da to isto čovečanstvo nije bilo sazrelo da spregu tih suprotnosti istinski razume i sprovede. Izgleda da se ono zbilja bilo užljebilo, ali na pogrešan način - Istok u religiju (odrođen od nauke), a Zapad opet zaokupljen materijalističkim naukama, zapostavljajući religiju (ili je doživljujući kao nametnutu obavezu).

Prvi put se u istoriji dešava da nestaju te oštre civilizacijske razlike, u svim sferama njenog bivstva. Zemlja postaje jedno: globalno selo. Da li vam to zvuči optimistički, ili pak katastrofobično?

broj komentara 0 pošalji komentar