Bogočovek od Helena do Šopenhauera

Ipak, učenici osnivača vera razumeli su da se čovek ima smatrati u svakoj višoj pojavi nečemu nalik na sebe samoga.

Tako su sve vere (sa vrlo neznatnim izuzetkom) dobile onaj oblik po kome su vernici najvišu istinu sebi zamišljali sa čovečjim likom.

Ta likovnost antropomorfizma održala se i u hrišćanstvu, ali je u najlepšem cvatu ostala zabeležena u istoriji kod starih Helena, koji su svoju svetu goru, svoj Olimp, naselili silesijom bogova ne samo sa čovečjim oblikom, već i sa njegovim običajima, željama i strastima, vrlinama i porocima. 

Pa se baš u istih Helena nađoše ljudi koji uvideše da se tako ne može poznati istina. Moglo se dosegnuti do (možda vrlo ugodne, mile) zamene, ali tek same puke zamene sušte istine.

Ti se ljudi, stoga, usudiše da posegnu ka onom velu koji je pokrivao lice najviše tajne, na samo da bi ga sami sagledali, već i da bi ga obelodanili celom svetu. 

Taj otkritak beše toliko trenutan da nije bilo moguće narodu skinuti maglu s očiju, no ipak dovoljan da sami uhvate bar osnovnu crtu prvog zakona sveg života i bivstva, kako bi je ukratko objasnili svojim sunarodnicima.

Neka od ovih objašnjenja su nam ostala, više od dva milenijuma docnije, te ih se opominjemo.

Empedokle tako počinje spev o prirodi: „Dvojako ću reći: Ovamo se jedno ujedinilo iz mnogih, a onamo se množina razrasla iz jednoga; jer dvojako je smrtnima rođenje i dvojaka smrtnost. Sve se čas milošću sastavlja u jedno, čas opet sve se rastavlja mržnjom i razdorom“.

O Anaksagori imamo spomen u Aristotelu, koji veli u svojoj knjizi o plođenju životinja: „Jer Anaksagora i neki prirodoslovi smatraju da ima baš u samom semenu velikih protivnosti. Iz mužjaka dolazi seme, dok ženka čuva mesto; mužjak postaje od semena sa desne strane, a ženka sa leve“.

Međutim najodlučnije i najjasnije isto načelo sveta koje priznaju ova dvojica propoveda (samo od opskuranata proglašen opskurnim) Heraklit, koji je u nekoliko navrata izneo da je protivno (kontrastno) korisno, te da iz raznolikog postaje najlepši sklad, a da sve proizilazi iz borbe (srdnje, svađe - zavisno od prevoda).

Čini se da je njihovo učenje nastupilo prerano, nerazumljivo tadašnjem plebsu.

Čak su ih zbog takve lapidarnosti i konciznosti ogovarali i napadali neposredni potomci; ipak, pironista i skeptik Timon iz Flijunta, premda pošteno izgrdvši Heraklita da je bukač i prostotar, a Empedokla optuživši „da je javnim besedama mlitavio duhove“ - priznao je da su oni prvi uvideli istinu te da je u tom pogledu njihova reč zakon za sve ostale.

Što se manje razumelo kratkih, pitijskih nagoveštaja starih mudraca, to su se filozofi novijega doba žešće odricali tih tobože zarđalih, plesnivih proroka; no Artur Šopenhauer je - jamačno nehotice - prvenstveno u načinu, metodu, pa i suštini svoga razlaganja o svetu i čoveku - zapucao pravcem Helena koji su svoje bogove odevali u čovečju ili životinjsku kožu: subjektivisanjem objekta sproveo je umnu (premda nespretnu, klimavu) tezu o svetu kao volji i prividu (Die Welt als Wille und Vorstellung).

„Svet je moja predstava“, počinje ovo delo Šopenhauer, potkrepljujući stav time što čovek ne vidi svet objektivno, već kao konstrukciju ljudskog perceptivnog aparata i inteligencije. Volja je, zapravo, nagon za životom i borba za opstanak.

Patnja je gotovo stalna, jer ona potiče iz nezadovoljenja prohteva nezajažljive volje. 

Ono što predstavlja tračak nade je istovremeno i potvrda propovedi starogrčkih mu kolega: između ostalih bića iz prirode, čovek zauzima povlašćenu poziciju.

U ljudskom umu, naime, slepoj volji je putem samosaznanja omogućeno da se otrgne potčinjenosti svojim nagonima.

I to se, zaključuje Šopenhauer u „Svetu kao volji i prividu“, postiže na dva načina: kada se čovek solidariše sa drugim bićima pokazujući saosećanje sa njima, i umrtljavanjem svih nagona kroz askezu, čime se ostvaruje ideal svetosti. Rečju, bogolikog čoveka.