Margaret Atvud – saveti mladim piscima

U okviru posebnog programa Nacionalnog centra za pisanje, devojčice su dobile priliku da razgovaraju sa čuvenom književnicom i upitaju je mnogo toga o njenom stvaralačkom razvoju.

Želele su da saznaju kako se oseća danas, znajući da današnji studenti i studentkinje na prvoj godini studija književnosti biraju njen roman Sluškinjinu priču za predmet izučavanja.

Atvudova je podsetila da se to dešava odskoro, a da je u međuvremenu iz Sluškinjine priče proizašlo nekoliko medijskih dela koja su joj „rođaci“.

Roman je, zapravo, objavljen dosta davno, 1985. godine. Tada su joj ljudi govorili da je to o čemu piše u romanu nemoguće i da se nikada neće desiti u Sjedinjenim Američkim Državama.

Da li je Sluškinjina priča sadašnjost?

„Prebacimo se, zatim, u vreme kada je već prošlo 32 godine od objavljivanja romana. Šta da vam kažem? Dešava se! Ne baš na isti način i ne u tim kostimima, ali desio se korak unazad u sferi ženskih prava. Vraćamo se u prošlost u tom pogledu i sada vidimo da, osim što je urađena odlična TV serija, ljudi to prate s pažnjom zbog aktuelnosti problema. To više ne izgleda kao fantazija.“

„Pa, kako se osećam u vezi sa tim?“, pita se Atvudova, i poručuje: „Ako nema mladih pisaca, neće biti budućih čitalaca. Svaka nova generacija pisaca nastavlja se na tradiciju i postaje deo veoma duge istorije pisanja i čitanja. Ako bi odjednom nestali mladi pisci, ta tradicija bi se prekinula. Zato je važno da se ohrabre mladi pisci – ima mnogo novih čitalaca i potrebno je da se nastavi sa pisanjem, u suprotnom bi se taj niz okončao. Zar ne bi to bilo tužno?“, kaže u šali čuvena autorka.

Vera u budućnost?

Na pitanje da li je optimistična povodom budućnosti, Margaret Atvud konstatuje da smo se u ovom vremenu vratili unazad u pogledu društvenih stavova, ali da ima nadu u promene u budućnosti, jer vidi mnogo ljudi koji reaguju i kažu: „Ne, ovo ne smemo da dopustimo“.

Ali, to je borba, smatra kanadska književnica. „Sada imamo dve suprotstavljene strane, ali naravno, ja se nadam boljem, jer je pisanje čin optimizma.“

Nabrajajući koliko nade sadrži čin pisanja, navodi:

„Zamislite samo: Pre svega, seli ste da pišete knjigu s verom da ćete je završiti. U tome je velika nada. Zatim, verujete da će, kad je jednom završite, knjiga biti dobra. I tu je velika nada. Zatim, verujete da će neko hteti da je objavi. Tu je još veća nada. I zatim, verujete da će neko hteti da je čita. Što, takođe, mislite uz veliku nadu.

Dakle, pisanje pretpostavlja da će se naći budući čitalac. Ne pišete nešto što mislite da niko neće hteti da čita. Taj čitalac možete biti i samo vi u budućnosti – možda ćete čitati samo svoj lični dnevnik nakon pet godina, ali pisati znači da će to neko u budućnosti čitati. I tu je mnogo nade“, objašnjava Margaret Atvud.

Pet saveta mladim piscima

Na pitanje kojih bi pet saveta dala mladim piscima (u uzrastu od 11 do 18 godina), spisateljica ističe:

„Prvi savet: Morate nabaviti svesku! Zapišite odmah ideje za koje mislite da možete kasnije nekako iskoristiti.

Drugo: treba čitati mnogo, i to čitati kritički. To znači da razmislite o tome šta vam se i zašto sviđa, a zašto vam se nešto ne sviđa. Primetite kako je autor sastavio priču i kakav je postupak – jezik izabrao za vođenje priče.

Svi pisci su počinjali kao čitaoci. I vi ćete, kao mladi pisac, kupiti elemente od stvaralaca čija dela volite. Prikupljaćete te elemente, jer svi mi učimo od drugih pisaca. Treći savet: pazite kako sedite. Pisanje je vrlo teško za držanje vrata i celih leđa. To ne primećujete kad ste mladi, ali to će vas sustići, a veoma je teško pisati kad vas bole leđa. Zato, radite vežbe za leđa, vežbajte, hodajte.

Ako dođe do stvaralačke blokade, i ne znate gde da pronađete svoju sledeću priču, postoje dve korisne stvari: jedna je – krenite u šetnju, a druga je – odspavajte.

U šetnji, dok mislite na druge stvari, odgovor i ideja vam mogu pasti na pamet. A, ako podsvesno znate da imate nerešeno pitanje, možete se, kad odspavate, probuditi sa idejom ili odgovorom na to pitanje".

Peti savet kanadske autorke je da se mladi autori ne boje da bace ono što su napisali: „Kad pišete, niko ne vidi šta pišete, osim vas. Ako vam se ne svidi to što pišete (i u kom pravcu ste krenuli), tu je korpa. Imate kompletnu slobodu dok pišete“, zaključuje Margaret Atvud.