Kome je potrebna mustra iz Burde

U tom smislu, opravdano je poređenje metričke šeme pesme sa mustrom iz Burde za kakav pleteni komad.

Tako je drugi red obično savršena posledica prvog, a treći i četvrti su doslovno (ili minimalno izmenjeni) ponovljeni prvi i drugi. Setimo se, uostalom, bilo koje dečje pesmice (primerice, „Kad si srećan“).

Drugi (i teži) način komponovanja jeste da se izabere neka melodija koja se izvarira na način da kroz nju zazvuče različita raspoloženja - kao kad bi to bila misao koja nekad donosi nadu, nekad melanholiju, nekad likovanje, nekad beznadežni očaj i tako dalje.

Najveće majstorstvo jednog muzičara jeste da izabere nekoliko takvih tema i da ih splete u bogato muzičko tkivo, koje kao panoreama prolazi kroz naše uho uz neprestane mene obilja osećanja.

Tako smo dobili Bahovu fugu. Ili Betovenovu simfoniju. Ili, kao uspešni primer primenjene muzike, saundtrek nekog blokbastera.

Kvalitet dela koje bi stvorio jedan izrazito dramski kompozitor, ali sputan metričkim šemama, nije daleko od onog što bi verovatno nastalo u literaturi da je (recimo) Karlajl pod presijom konvencije svoja istorijska dela rimovao u strofe.

Drugim rečima, takav način ograničava autorovu invenciju na slučajnu rečenicu, a tri četvrtine vremena odlazi na ispraznu umešnost štimovanja slogova.

Odbacivanje šablona 

U književnosti su se veliki majstori već odavno oslobodili šablona.

Pošto se i muzika može pisati u stihovanim melodijama i proznim temama, ona se paraleliše sa literaturom.

Štaviše, u dramskoj muzici - kao i u dramskoj literaturi - tradicija pisanja u stihu čvrsto se održava sa istim štetnim posledicama, a opera se - isto kao i tragedija - pravi konvencionalno, kao džemper.

Čini se da je teatru suđeno da u svemu bude poslednje utočište težnje ka jeftinoj dopadljivosti u umetnosti.

Ovo mešanje dekorativnog sa dramskim elementima (podjednako u literaturi i muzici) podržava (avaj!) primer velikih majstora.

Veoma uzbudljiv dramski izraz može se spojiti sa dekorativnom simetrijom stiha ako to radi umetnik obdaren obama ovim talentima, i ako ih je uporedo negovao.

Šekspiru ni najmanje nije smetala konvencionalna obaveza da svoje drame piše u stihovima, smatrajući taj stil najprostijim i najlakšim.

No sve i da je trebalo da se izražava u prozi, svi njegovi dijalozi i sva uzvišena mesta bi bila isto tako izvrsna, čime bi nas poštedeo priličnog broja nerimovanih stihova u kojima je misao sasvim banalna a izraz (premda efektno smišljen) ipak neopravdano pompezan.

No mnogo je mesta u kojima dekorativno i dramsko ne samo da štimuju, već streme ka inače nedostižnom vrhuncu, tako usklađeni.

Raspoloženje kao ključ

Isto je i u muzici. Kada se nađe čudesno talentovan i i temeljno školovan muzičar, kao Mocart, koji je srećnim slučajem i dramatičar Molijerovog ranga, njega ne samo da ne ometa obaveza da komponuje operu sa zatvorenim numerama, već mu to zapravo štedi napor i promišljanje.

Bez obzira u kakvom je dramskom raspoloženju, on ga lakše izražava izvrsnim muzičkim stihovima nego što može u prozi da ga izrazi dramatičar jednostavnog, jednostranog talenta. 

Kao i obično, didaktičari su tu da pomrse konce. Od niza generacija studenata je profesorski kadar zahtevao ovakav dualni stilski princip.

Koliko je takav zahtev bio nerazuman - budući da simetrična versifikacija nije sama po sebi vrednost - toliko je i neznalački - jer čak ni pomenuti svetli primeri nisu uvek, ili bar često, uspevali da kombinuju dramski izraz sa simetričnom formom. 

Tako imamo u „Don Đovaniju“ arije čije izvanredno uzražajne uvodne fraze prelaze u čistu dekoraciju, sa dramskog stanovišta grotesknu barem isto koliko je sa dekorativnog stanovišta groteskna arija Alberiha koji, okliznuvši se, više kija nego što peva iz muljave Rajne.

Treba pomenuti i masu bezobličnih, tzv. suvih recitativa koji razdvajaju ove simetrične numere i koji bi mogli postići znatnu dramsku i muzičku težinu da su tematskom razradom bili logično utkani u muzičku strukturu dela.

Konačno, Mocartova najdramatičnija finala i ansambli su više-manje u sonatnom obliku, slični simfonijskim stavovima, i stoga se moraju svrstati u muzičku prozu.

A sonatni oblik propisuje ponavljanja i završne delove kojih nema u potpuno nekonvencionalnoj formi koju je prihvatio Vagner.

Sve u svemu, forma „mustra za džemper iz Burde" komotnija je i za ponavljanje i za konvenciju od forme „varijacije na slobodna raspoloženja".

I što je talenat skučeniji, umetnik će pre pribeći prvoj, ne bi li pomogao svojoj invenciji.