Dušan Trbojević - odblesci sa klavijature

U savremenom svetu mali je broj stvaralaca koji su imali toliko različitih interesovanja kao pijanista, kompozitor i muzikolog Dušan Trbojević.

U našoj sredini, tokom druge polovine 20. veka, na muzičkoj sceni delovalo je nekoliko protagonista koji su poput renesansnih umetnika bili ujedno i muzičari i načnici, kompozitori i filozofi, a među njima je i Dušan koji je bio aktivni učesnik na srpskoj muzičkoj sceni tokom šest decenija, dok nije preminuo 2011. godine.

Odmah posle studija u Londonu započeo je svoju internacionalnu solističku karijeru.

Bio je jedan od najznačajnijih profesora klavira na beogradskoj Muzičkoj akademiji. 

„Posle rata, kao mlad čovek sam došao u Beograd. Upisao sam se na Akademiju na dva odseka - za kompoziciju i za klavir. Bio sam primljen ne znam ni ja kako, jer praktično nikakvog znanja sem onog najosnovnijeg nisam imao“, sećao se Dušan.

Tu je počeo da otkriva tek ono pravo, ono je sam samo naslućivao i do čega je došao indirektno na neki način, čitajući dela iz umetnosti, filozofije, etike... ono što je na neki način instinktivno povezivao sa muzikom,  osećajući da to sve ima nekakve veze jedno s drugim i tu je stvorio neku svoju vrstu muzičke, životne filozofije, što mu je pomoglo da se održi do danas.

Tada je prvi put u životu čuo orkestar, na Kolarcu. Svaki od tih koncerata bio je poseban događaj.

„Hrlili smo na svaki koncert. Bilo je dovoljno da se na oglasnim tablama pojavi plakat da svi budemo te večeri na Kolarcu. Jednostavno smo bili žedni muzike. Te prve posleratne godine, sve do početka pedesetih otprilike, bile su jedna vrsta onog socrealizma koji je i kod nas bio posle onog ždanovskog, kao što znamo šta se dešavalo Rusiji“, prisećao se.

Njegov neprocenjivi doprinos našoj kulturi čini na stotine predavanja sa temama iz istorije umetnosti, interpretacije i estetike. 

 

„Ono što smo mi učili na Akademiji, teoretske predmete - harmoniju kontrapunkt, istoriju... to je sve bilo na neki način ono predratno. Hišta nismo saznavali niti znali o tome šta se u savremenoj muzici dešava. Kada smo čuli prvi put recimo Prokofjevovog Romea i Juliju, ili Stravinskog koji je bio tada prvi put izvođen kod nas, za nas je to bilo otkriće“, pričao je.

Početkom pedesetih godina su počela putovanja. Dušan je otišao u Englesku i postao je prvi pijanista koji je završio studije u Engleskoj.

U ono vreme putovati u Englesku je bilo kao putovati na Mesec. Putovalo se dva dana.

To je bio kao ispraćaj u vojsku. On je pravo iz vojske odmah dobio stipendiju Britanskog saveta, tako da je skoro bez predaha otišao tamo.

Za njega je to bilo fascinantno posle ipak malog Beograda. Odjedanput se nađete u jednom ogromnom svetskom centru.

Pred njim su defilovala imena o kojima je samo mogao da čita - Rubinštajn, Menjuhin Edvin Fisher...

„Haravno tu je bio moj divni profesor Kendal Tejlot koji je ostao moj veliki prijatelji do kraja njegovog dugog života. Bio je izuzetan čovek, kao ličnost i pedagog. Bio je neposredan u ophođenju, pun razumevanja, vrlo tolerantan, ali je znao šta hoće i šta treba. Naučio me je suštini muzike i kako se odnositi prema muzici“, govorio je.

U Americi je bio početkom šezdesetih. U okviru jednog studijskog projekta susreo se sa Rudolfom Serkinom koji je bio divan pijanista, fantastična ličnost i profesor. Snažan utisak na njega je ostavio Leonard Bernstein.

„Sve je to proširivalo moje vidike i davalo podsticaj za razmišljanje šta dalje i bolje, šta još može da se napravi. Uvek sam postavljao pitanje šta je muzika. A muzika je, što je Ajnštajn govorio, ono misteriozno u nauci, što je u stvari njena draž“, zaključio je Dušan.

broj komentara 0 pošalji komentar