Stari konak - zaboravljeni beogradski dvor

Šta važno ne znamo o Starom konaku, šta je značio za vreme u kome je nastao?

Dobar deo Beograđana i najveći broj radoznalih putnika-namernika, koji duh srpske prestonice ne povezuju samo sa profanim spektaklima „uz reku", neće na prvu loptu zaključiti da se zdanje koje je predmet našeg razgovora nalazilo na prostoru gde je sada Pionirski park, između Skupštine grada Beograda i rezidencije predsednika Srbije. Na kraju krajeva, o njegovom postojanju danas ne svedoči nikakav vidni beleg, iako su u njemu stolovala četiri novovekovna srpska vladara.

No, u doba kada je Konak dobio svoju prvu neimarsku realizaciju, na samom kraju treće i početkom četvrte decenije 19. veka, niko nije ni slutio da će taj objekat na močvarnoj periferiji ondašnjeg Beograda, prvobitno u vlasništvu imućnog trgovca i ustavobraniteljskog prvaka Stojana Simića, postati vladarska rezidencija i jezgro budućeg dvorskog kompleksa na Terazijama.

Ko je sve živeo u ovoj zgradi i koji su najvažniji događaji obeležili njeno trajanje?

U svojoj, nešto više od šest decenija dugoj povesnici, zgrada je menjala svoju namenu, od privatne vile pomenutog Simića, preko rezidencije kneza Aleksandra Karađorđevića, do dvora u kome su stolovala tri Obrenovića. Prema podacima Divne Đurić-Zamolo, poznatog istoriografa beogradskog urbanizma, Simić je svoju vilu prodao državi 1844. godine, da bi nakon proširenja u vidu dva bočna krila i zgrade za stražu, čitav kompleks gotovo udvostručio površinu.

S novim, atraktivnijim ruhom, Konak će već naredne godine udomiti kneza Aleksandra Karađorđevića i poneti ime Dvor Knjažeskij na Terazij. Dvorski život u ovom periodu obeležila su čuvena posela kneginje Perside koja su doprinela kulturnom uzdizanju mlade novovekovne srpske države.

Nakon Svetoandrejske skupštine 1858. godine, koja oduzima vladarski mandat knezu Aleksandru, Stari konak će sve do samog rušenja biti „slika i prilika" vladarske kulture Obrenovića: u njemu je knez Mihailo uveo balove koji su mogli ugostiti i do 300 zvanica, a tu je obznanjen i sultanov berat kojim je ovaj vladar izabran za kneza; u njemu je kneginja Julija otvorila svoj istočnjački budoar umetnicima, naučnicima i uglednim stranim gostima, dok je kneginja-kraljica Natalija angažovala bečke i pariske dekoratere da oblikuju njegove salone.

Najzad, u Starom konaku se, više od svih Obrenovića, kralj Aleksandar osećao kao „svoj na svome", provevši u njemu nimalo bezbrižno detinjstvo, proglasivši se odatle kadrim za preuzimanje državnog kormila i postavši, zajedno sa svojom suprugom, kraljicom Dragom, žrtva oficirske zavere koja ga je zatekla u istom tom zdanju u kome se osećao najsigurnije.

Na ovo zdanje jedino podsećaju fotografije Milana Jovanovića i Ljubiše Đonia. Kakav život prikazuju ove fotografije?

Zapravo, izgled Starog konaka dokumentuju i nekoliki snimci koje je 1865. godine, načinio jedan od prvih srpskih fotografa, Obrenovićima privrženi Anastas Jovanović, a kao motiv pojavljuje se i u doba srpsko-turskih ratova (1876-1878), na pet snimaka čiji je autor zagonetni ruski fotograf I. V. Groman.

Značajan je i izvestan broj snimaka koje potpisuju inostrani fotoreporteri koji su se, dan nakon izvršenog prevrata, obreli u srpskoj prestonici. Njima je zaverenička vlada omogućila pun pristup Starom konaku, tolerišući ne samo fotografisanje demoliranih dvorskih odaja već i preturanje po ličnom inventaru kraljevskog para. Kadrovi tada uhvaćeni blicevima izveštača dokumentuju izgled enterijera Starog konaka neposredno po rušenju.

Na drugoj strani, fotografije enterijera koje su izradili Milan Jovanović i Ljubiša Đonić nastale su nešto ranije, tokom poslednje decenije 19. veka, pre nego što je konačnu reč u opremanju vladarskog doma dala kraljica Draga. Blagodareći njihovoj velikoj materijalnoj i još većoj istorijskoj vrednosti, ovi snimci spadaju u rang svedočanstava prvog reda kada je u pitanju rekonstrukcija života na srpskom dvoru u doba poslednja dva vladara iz dinastije Obrenovića. Pomoću njih ne samo da stičemo bliži uvid u bajkoviti Arapski salon kralja Milana, bogato rezbarenu trpezariju ili pak spartanski jednostavne prostorije kralja Aleksandra, već i u estetska merila, karakterne crte i neusaglašene psihološke profile onih koji su u Konaku rezidirali.

U narednom tekstu objavljujemo nastavak razgovora sa MA Dejanom Vukelićem u kome će nam ispričati zbog čega osim fotografija nema drugih tragova o Starom konaku kao i zbog čega je ova zgrada srušena i zaboravljena.