Koliko smo spremni da pomognemo neznancu u nevolji

Studija objavljena u časopisu American Psychologist pokazuje da je oko nas mnogo više dobrih Samarićanina nego što smo mislili.

Posle proučavanja stotina incidenata zabeleženih na uličnim kamerama širom sveta, istraživači su ozbiljno poljuljali pretpostavke koje su dugo vladale u socijalnoj psihologiji o postojanju, takozvanog „efekta promatrača" - da ljudi obično ne pomažu strancu u nevolji.

Apatija posmatrača ili efekat posmatrača je tendencija svedoka nesreće, zločina ili druge hitne situacije da ne pokušavaju da pomognu žrtvi. Što više pojedinaca samo stoji i posmatra, manja je verovatnoća da će bilo ko pomoći.

Sociolog i kulturni antropolog, profesor Marija Rozenkrac Lindegard, sa Univerziteta u Kopenhagenu, koja je bila učesnik ove studije, navodi da se često naglašavala pretpostavka da ljudi instinktivno delaju samo u vlastitom interesu, no, izgleda da stvari ne funkcionišu samo tako.

„Počev od vrlo bezazlenih konflikata, pa do nanošenja ozbiljnih i teških telesnih povreda, utvrđeno je da u 90 odsto slučajeva, bar troje do četvoro ljudi priskače u pomoć. U svim vrstama sukoba ljudi se mešaju i pokušavaju da prekinu konflikt. Staju između zavađenih strana pokušavajući da ih razdvoje“, ističe profesorka.

Postavlja se pitanje da li je u redu uvek imati aktivnu ulotu? Da li je u redu biti aktivan, recimo, u slučaju oružane pljačke. U većini zemalja policija savetuje građane da ne intervenišu, već da se obrate njima. Istraživače je iznenadila velika učestalost situacija u kojima su ljudi, bez obzira na opasnosti, ipak intervenisali, ali su bili iznenađeni i regionalnim razlikama.

„Kao kulturni antropolog, očekivala sam da će sigurno biti zastupljene velike regionalne razlike. Međutim, izgleda da postoje neki univerzalni standardi, posebno u kritičnim situacijama, kada kulturološke razlike ne postoje“, kaže Marija Rozenkrac Lindegard.

Mnogi socijalni psiholozi bi se naljutili ako bismo tvrdili da ovaj efekat ne postoji, ali, profesorka smatra da ovo istraživanje to ipak potkrepljuje.

„Mi smo pregledali snimke zabeležene u realnim životnim situacijama kako bismo razumeli ljudsko ponašanje, a za tako nešto ranije nismo imali mogućnosti. Nasilje i agresivnost ne možete proučavati u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Realan život je nešto drugo“, zaključuje profesorka.