Idiličari protiv tehničara

Ljubitelji zlobnih pošalica prepričavaju da čak i danas, u središtima naše civilizacije, među humanistima, naučnicima, misliocima raznih „specijalizacija" iskrsne poneki koji bi, uz usklik: apage satanas! da prizove neki novi ludistički pokret u akciji uništavanja računara, kao glavnih krivaca za nezaposlenost i prateće poremećaje.

Kao krucijalni argument protiv „tehničara“, ovi „idiličari“ potežu (unekoliko opravdanu) skepsu prema preuzimanju nekih isključivo ljudskih funkcija od strane robota.

Ovakav red zaključivanja bi se mogao smatrati obrnutim.

Naime, mašina sama po sebi nije nekakva „negativna duhovna vrednost“ – štaviše, delo koje ona iznedri je ono što je podložno proceni kvaliteta, a to da nam ona ubrzava, olakšava i pojednostavljuje proces stvaranja, nepotrebno je dokazivati; kako u (primerice) obradi zemljišta tako i u svakoj kulturno-umetničkoj delatnosti. Pa i u muzici.

Setimo se kako je svaka inovacija inicirala revolucije. Gutenbergovoj štampariji su bile potrebne decenije da je čovečanstvo prihvati, i oprosti joj uništavanje čitave jedne kulture – kulture manuskripta.

Njen pandan u muzici (vekovima docnije, dabome) bio je magnetofon, koji je takođe stavio tačku na jednu fazu otvorivši nova, do tada neslućena njena područja.

Bio je, hajdemo reći, klavir nove muzike: ako je Šopen sanjario uz crno-bele dirke svoga instrumenta, Šefer je to isto ostvarivao dugmićima svojih magnetofona.

Dok je tuberanski kompozitor ulivao svoju dušu u dirke, inženjer je hvatao svojim mikrofonom dušu ovog sveta.

No, ne metaforišimo previše – magnetofon je doslovce omogućio novu percepciju muzike.

Sve tehnike presnimavanja, dosnimavanja, ubrzavanja, filtriranja, direktnog registrovanja „životnih“ sazvučja (dakle, sve raznolike tehnike koje omogućavaju određene, već utemeljene efekte nove muzike) – sve je to nastalo zahvaljujući ovom aparatu.

Da ga nije bilo, u dvadesetom veku bismo imali muziku devetnaestog (i ranijih) vekova.

Dakako, nedugo zatim su mlađa braća, pa zatim i sinovi i unuci magnetofona stasavali u borbi za svoj opstanak.

Prosto je fascinantno pratiti brzinu kojom su se sintisajzeri, kompjuteri i još kakve mnogobrojne beštijice pojavljivali, utrkujući se za svoje mesto u muzičkim studijima i laboratorijama.

Pa već „skalamerije“ jednog Žan Mišela Žara skraja prethodnog veka nakon samo dve decenije možemo komotno smestiti u nekakav muzej zvuka (nostalgično se sećajući s kakvim smo divljenjem posmatrali ovog muzičara na koncertima, dok u nekoj od numera sa albuma Oxygene, odenut u nekakav skafander barata laserima, s neizbežnim efektima scenske rasvete i spektakularnim vatrometom na kraju).

Premda je računar i danas u svesti nekih naučnika, stvaralaca i humanista ante portas, neupitna je činjenica da su „tehničari“ uveliko uleteli u područje „idiličara“.

Odavno je bilo vreme da se poremeti „stajska toplina“ muzike, kako je negde zabeležio Tomas Man.

Iznova unapređeniji uređaji, ne samo na muzičkom terenu, traže (i dobijaju) pravo glasa u svim sferama svih ljudskih, doskora isključivo tzv. humanističkih aktivnosti.

Kultura opterećena humanističkim nasleđem feudalnog tipa apsolutno je bez dodira s novom duhovnošću (na koju se „idiličari“ tako gromoglasno pozivaju).

Svet ne čeka provincijalce. „Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se“ Duška Dugouška protumačimo ne kao rezignirano odustajanje, već kao moćnog trojanskog konja – iskoristimo sva sredstva u dosezanju svojih humanističkih ciljeva. Pa i onih muzičkih.

A o đavolku koji (često uspešno) s leve strane ramena navodi na rizik, opasnost, pa čak i pogibeljnost od zloupotrebe ovakve „bojeve municije“ – nekom drugom prilikom.