Publika danas – šta to beše

Delujući u stvaralačkoj osami, stvaralac ne samo da je nesavremen nego verovatno nikada nije ni postojao.

Najveći geniji s najveličanstvenijim nadahnućem – radilo se o Paskalu ili Bahu – čini se da su bili i precizni tehničari, brižljivi tvorci, strastveni radnici (uglavnom polivalentni), kako manuelni tako i intelektualni, zaneseni idejama, naukom, religijom jednako kao i izrazom.

Taj izraz je bio „službenica“ njihovih misli, otkrića, njihove vere. Sloboda koju su osećali nije posedovala ništa samovoljno – ona je zapravo predstavljala potrebu, duboko slaganje misli i dela, a često i duboki sklad života i akcije.

Što se epoha tiče (bez obzira na ono što su nas škole podučavale), izgleda da je u njima vladala izvesna ravnoteža pojedinca i društva, i to pojedinca koji posve prirodno izražava potrebe društva.

Nekako se čini da je barok bio „najliberalniji“, te „politički najkorektniji“, sudeći po Istoriji privatnog života, koju su za kuću SEUIL priredili Žorž Dibi i Filip Arijes.

Savremeno doba 

Možemo li pronaći u našoj eri sličnu harmoniju? S podjednakom tačnošću, mogli bismo da odgovorimo i da je ima i da je nema.

Savremena umetnost može se interpretirati kao izraz najveće nelagodnosti, najgorih užasa savremenog društva.

Iz toga zaključujemo da je najluđe slikarstvo, muzika koja najjače para uši, literatura najapsurdnije vrste (koja pretenduje da bude sve samo ne ordinarna) upravo u skladu s podsvešću.

No to bi impliciralo nekakav „s visine“ pristup filozofa koji, maštajući o jednoj istoriji koja bi se prepričavala pokolenjima, zapravo promašuju istoriju koja se tiče nas.

Realnost je, sva je prilika, posve drugačija.

Ako se umetnost uopšte može nazvati slobodnom i nesvesnom, to je stoga što su misli generalno mahnite a aktivnosti bezrazložne, i što ni jedne ni druge nisu u skladu sa infrastrukturom (bilo ličnom, bilo socijalnom).

Prava umetnost je nekada bila funkcionalna. Kao Bahova muzika, kao Paskalove misli, kao što između Leonardovog nacrta mašine i slike nema razlike ni u zamisli ni u inspiraciji; jednom rečju – nema razlike u autoru.

Umetnost se prepušta apsorbovanju

No u našoj epohi u kojoj crkvena muzika nije stvorena za molitvu, u kojoj je literatura vrsta za sebe, a slikarstvo slepa avantura, nijedna struktura više ne dopušta klasičnu definiciju umetnosti (a ni umetnika), bilo na individualnom, bilo kolektivnom nivou.

Tako joj ne preostaje ništa drugo doli da, kako zna i ume, produži svoju egzistenciju u potpunosti podređenu konformizmu.

I sve je očiglednije da se umetnost prepušta apsorbovanju, potpunom podavanju, „kondicioniranju da ne bude odgovorna ni za šta osim za vlastitu preživelost“, kako je primetio Šefer još pre pola veka.

Na nivou širokih masa to se uslovljava ekonomskim kretnjama koje osiguravaju mesto kod publikuma – umetnost odgovara, dakle, na potražnju ne inspiracijom nego uvrštavanjem u ekonomski i savremen svet, kao i bilo koji drugi proizvođač.

S druge strane se društvena presija nad njom vrši ne više na nivou masa, već kao grupna presija.

Toga ima u svim vladavinama, ako se izuzme činjenica da grupne presije mogu favorizovati posve oprečne vrste konformizma.

Ko diktira trendove?  

Muzičar, slikar, literat zapadnog tipa najčešće je totalni „zarobljenik milieu de diffusion“ (kako ga je vizionarski definisao Pjer Šefer) – zapravo medija i emitera, sredine koja mu ne osigurava procenu dela, već mogućnost komunikacije i socijalnog priznanja.

„Bez te sredine koja vrši pritisak putem audio-vizuelnih sredstava ne bi bilo koncerata, štampe niti (inter)nacionalne difuzije“, smatra Šefer.

Uopšte se više ne radi o publici, već samo o nekolicini likova: menadžera, privatnih mecena, funkcionera i vlasnika medijskih kompanija, nekih apartčika trenutno vladajuće stranke i (samim tim) ministarstva, te nekoliko patentiranih „kritičara“ od čije recenzije zavisi uspeh ili propast nekog dela, budući da je publika stekla naviku da reaguje teledirigovano.

Snobizam „elite“, na takav način usiljen, ni po čemu se ne razlikuje od onog u socrealizmu, kojem se vazda podsmevamo.   

Ostaje, međutim, nešto što postulati nijedne epohe (zasad) ne uspeše ni da podstaknu, a ni da obeshrabre: onaj unutarnji zamajac koji stvara pravog umetnika, njegova disciplinovanost i usmerenje prema jednom dubokom i konačnom redu i skladu, nikad dosegnutom a večno traženom.

Rečju, pokret koji umetnika i publiku zbližava (bez obzira na to da li je u pitanju masa ili pojedinac), nevezano za promocije, marketing ili bilo koju drugu vrstu sugestije.