Obrazovna inkluzija Roma

„Početkom devedesetih godina, u Orlovskom naselju u starom delu Mirijeva, u Beogradu, postojao je vrtić ʼĐurđevakʼ, po mnogo čemu jedinstven. Deca koja su tu boravila imala su između tri i trinaest godina, sama su dolazila, a neke su roditelji odatle vodili na ʼposaoʼ, iako im je bilo samo četiri-pet godina. Dete je stavljalo harmoniku na leđa i odlazilo da zarađuje za život. S početkom preobražaja nehigijenskih naselja taj objekat je prestao da radi zbog toga što je bio neuslovan“, započinje priču Zorana Mihajlov, vaspitačica u PU Zvezdara.

Iako je prošlo dosta godina od tih ranih devedesetih, ovakva slika se, nažalost, može videti i danas, jer su Romi treća po brojnosti nacionalna manjina u Srbiji koja je nedovoljno prisutna u vaspitno-obrazovnom sistemu. Obrazovna struktura Roma je znatno niža od proseka opšte populacije i proseka svih manjina. Romska populacija ima nizak procenat upisa u vaspitno-obrazovne ustanove, nizak nivo završavanja razreda i visok procenat odustajanja od škole.

Međutim, napori različitih institucija, naročito Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, doveli su do usvajanja novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine, na osnovu koga je prvi put u vaspitno-obrazovne ustanove u Srbiji uvedeno inkluzivno obrazovanje sa ciljem uklanjanja svih vidova barijera i diskriminacije.

Predrasude 

Pre donošenja ovog zakona, većina dece iz osetljivih i ugroženih grupa ostajala je van sistema – prema nekim statistikama, čak 85% dece sa smetnjama u razvoju nije bilo obuhvaćeno nijednim oblikom formalnog obrazovanja. U specijalnim školama neproporcionalno su bila zastupljena deca romske nacionalnosti koja potiču iz nepovoljne socio-ekonomske sredine. Sve je to pogodovalo izolaciji i razvoju predrasuda, od kojih je najčešća da roditelji dece romske nacionalnosti nisu zainteresovani da im se deca obrazuju.

„U Predškolskoj ustanovi Zvezdara nemamo precizne podatke o procentima obuhvata dece predškolskim obrazovanjem pre i posle 2009. godine, ali imamo konstantan porast dece romske nacionalnosti u kontinuitetu već duži niz godina. Školske 2017/18. godine upisano je ukupno šezdeset osmoro dece romske nacionalnosti“ – kaže Mirjana Bačević, pedagog i stručni saradnik PU Zvezdara.

Ona dodaje i to da je od uvođenja obaveznog pripremnog predškolskog programa u godini pred polazak u školu porastao procenat dece romske nacionalnosti koja su uključena u program. Najviše njih je upisano u poludnevni četvoročasovni program, koji je besplatan. Može se reći da su u ovim porodicama prepoznate dobiti koje deca imaju od predškolskog programa, ali uglavnom u godini pred polazak u školu, dok na mlađim uzrastima broj dece koja su upisana u vrtić još nije zadovoljavajući.

Trnovit put do uspeha 

Zorana Mihajlov, vaspitačica u PU Zvezdara, prvi put se sa istinskim teškoćama Roma susrela radeći kao vaspitač u bolnici „Dr Olga Popović Dedijer“. Kada je reč o roditeljima, problematika se odnosila na nizak nivo obrazovanja, nomadsku tradiciju, strah od institucija, nestandardizovan jezik. „Sve to uticalo je, a utiče i danas, na usporenu integraciju ove populacije i reflektuje se na život romske dece. Moj profesionalni put nastavio se u vrtiću, u poludnevnom pripremnom predškolskom programu, a saznanja koja sam imala koristila su mi da se prilagodim mogućnostima dece s kojom radim. U ovom programu bilo je više dece romske nacionalnosti nego u celodnevnom i bilo je potrebno mnogo truda da bi se razvila pripadnost grupi kod svih polaznika.

Susretala sam se sa jezičkom barijerom, dete je govorilo samo albanski jezik, pa je u tom periodu posebna pažnja bila posvećena razvoju govora pomoću kartica. U jednoj generaciji susrela sam se s decom raseljenom iz nehigijenskih naselja i tada je bilo potrebno rad fokusirati na podršku socijalno-emocionalnom razvoju. Ta deca su imala strah od nove sredine, teško im je polazilo za rukom prihvatanje pravila, a vidljiva je bila i zebnja od neuspeha pa su često u startu odustajala od organizovane aktivnosti, povlačila su se u sebe i sedela u grupi pognute glave.

Tada sam zajedno sa ostalom decom radila na osnaživanju njihovog samopoštovanja kroz razne radionice. Ipak, u tom periodu najveći problem su pravili roditelji čija deca nisu bila romske nacionalnosti; oni svojoj deci nisu dozvoljavali da se igraju s njima, jer su bili opterećeni stereotipima. Na prevazilaženju tih problema radio je ceo tim predškolske ustanove“, objašnjava Zorana.

Adekvatna edukacija 

Zakon iz 2009. godine je omogućio upisivanje dece iz osetljivih grupa bez neophodne dokumentacije, čime se poboljšava dostupnost obrazovanja u odnosu na prethodni zakon. Međutim, oni koji neposredno rade sa decom iz osetljivih grupa za to nisu adekvatno edukovani, smatra prof. dr Ivan Jerković, predsednik Društva psihologa Srbije.

„Sa žaljenjem možemo da konstatujemo da su fakulteti poslednje mesto na kojem se ta usavršavanja odigravaju, nema specijalizacija na njima (jer ni sami profesori nisu praktičari), a pogotovo ne onih povezanih sa svetom rada; retki su i seminari, tako da su taj posao danas praktično preuzele nevladine organizacije, što otvara nove probleme u funkcionisanju struke, a tome bi trebalo posvetiti posebnu temu. Fakultetski profesori su orijentisani na naučne konferencije i publikovanje radova u časopisima, što su im glavni uslovi za napredovanje, sve drugo ih manje interesuje.

Akademsko obrazovanje psihologa, kao i svako visoko obrazovanje, determinisano je autonomijom koja na nivou univerziteta tradicionalno postoji. To znači da su univerzitetski profesori slobodni da kreiraju obrazovne programe prema svom viđenju relevantnosti naučnih sadržaja koje će prezentovati studentima. Niko, pa ni Društvo psihologa, nije u mogućnosti da utiče na taj sadržaj. I to je dobro. Ali istovremeno to ne znači da ovo nema i nekih loših posledica. Jedna od njih je da profesori ne moraju da brinu o primenjivosti, korisnosti znanja za profesionalnu praksu, niti da uopšte razmišljaju o tome šta zapravo oni koji diplomiraju stvarno rade. Mislim da u ovoj oblasti treba da se izvrše korenite promene“, kaže prof. dr Ivan Jerković za Portal RTS-a.

Program i aktivnosti 

Pedagog i stručni saradnik PU Zvezdara Mirjana Bačević ističe da je ova predškolska ustanova u saradnji sa lokalnom samoupravom i NVO „CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju“ realizovala projekte koji su omogućili romskim porodicama da budu uključene u sistem predškolskog obrazovanja kroz povremene poludnevne oblike rada.

„Program i aktivnosti namenjeni su deci i roditeljima romske populacije koja nisu u vaspitno-obrazovnom sistemu, uzrasta od tri do pet i po godina. U okviru ovog projekta bili smo uključeni u rad mobilnog tima za inkluziju Roma Opštine Zvezdara. U mobilni tim uključeni su Centar za socijalni rad, Crveni krst i Dom zdravlja, sa kojima redovno sarađujemo. Realizovana je i saradnja sa Opštinom Zvezdara u okviru projekta „Međusektorski mehanizam za sprečavanje prekida školovanja i smanjenje ranog napuštanja škole u Opštini Zvezdara“.

Na taj način se unapredio rad u ovoj oblasti, obezbedila održivost rezultata i nastavila realizacija narednih aktivnosti u skladu sa potrebama dece i porodica. Ustanova ima već duži niz godina stalno zaposlenog pedagoškog asistenta za rad sa romskim porodicama i decom i na taj način ostvaruje kontakt sa ovom populacijom neposredno na terenu".

Vaspitačica ove predškolske ustanove Zorana Mihajlov dodaje da su vrtići Zvezdare otvorili svoja vrata za druženje dece koja su na konkursima za upis bila „prekobrojna". U objektu „Sunce“ poslednje tri godine organizovan je program u kraćem trajanju koji se do ove školske godine odvijao jednom mesečno, a sada je organizovan na nedeljnom nivou. Ove aktivnosti realizuju četiri vaspitača poludnevnog pripremnog predškolskog programa za mališane od tri i po, do pet i po godina iz marginalizovanih grupa, kao i sa ostalima za koje nije bilo mesta u vrtićima.

Program je besplatan. Kroz ova druženja upoznaju se i povezuju kako deca tako i roditelji. Zajedno s njima i zaposleni tragaju za mogućnostima poboljšanja dostupnosti predškolskog obrazovanja za sve zainteresovane.

„Za ovu grupu dece organizovana su tematska druženja sa drugovima koji su u vrtiću svakoga dana; pozivamo ih na proslave i u igraonice organizovane za druženje dece i roditelja“, objašnjava Zorana Mihajlov i dodaje da su im bile značajne mentorske posete stručnjaka iz CIP – Centra za interaktivnu pedagogiju tokom kojih je razgovarano o strukturi prostora, mogućnostima za organizovanje ovakvih aktivnosti i u drugim objektima, problemima s kojima se vaspitači svakodnevno susreću, kao i o potrebnoj dodatnoj edukaciji.

Reforma na pomolu 

U toku je velika reforma predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Ciljevi novih Osnova programa su da sva deca predškolskog uzrasta, a to znači od rođenja do polaska u školu, imaju jednake mogućnosti za učenje i razvoj sa akcentom na celoživotno učenje. Porodicama će biti omogućeno da biraju i aktivno učestvuju u vaspitanju i obrazovanju svoje dece na javnom planu a vaspitačima i stručnim saradnicima da se povezuju kroz istraživanja i uzajamnu podršku radi povećanja kvaliteta predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

Planirano je i povećanje kapaciteta predškolskih ustanova i otvaranje 17.000 dodatnih mesta u vrtićima. Reformskim projektom, vrednim četrdeset sedam miliona evra, koji nosi naziv „Inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje“, posebno je istaknuta važnost povećanja obuhvata dece iz najosetljivijih grupa, koje će se sprovesti kroz ciljanu šemu grantova za najmanje 30 opština učesnica.

Sve ovo je u skladu sa Strategijom za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period od 2016. do 2025. godine. Ostaje da se vidi da li će sve navedeno do 2022. god., kada je planiran završetak pune realizacije reforme predškolstva, biti i sprovedeno u delo.

Tekst je nastao u okviru projekta „Zajedno za decu“ koji sprovodi CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.