Rimski bunar

Pouzdano se zna da današnji oblik bunara potiče iz vremena Austrougara. Za vreme drugog zauzimanja Beograda (1717-1739) pristupilo se rekonstrukciji Beogradske tvrđave, od koje je napravljeno moderno zdanje. Svrha bunara bila je da posluži kao alternativno rešenje u slučaju rušenja vodovoda ili u vreme opsade. Bunar koji je pogrešno nazvan „rimskim", izgrađen je 1731. godine pod upravom princa Aleksandra Virtemberškog.

Osnovna specifičnost ovog bunara jesu dvojne spiralne stepenice, i to što je uklesan u kamenu. Do danas se ne zna tačna dubina bunara, ali istorija kaže da su Austrijanci na 50. metru naišli na vododržljiv sloj. Posebno je zanimljivo što se bunar nije punio podzemnim vodama, već se ona akumulirala na unutrašnjim zidovima i slivala na dno.

Postoje razne „gradske" priče o tom mestu. Godine 1956. u bunaru je tokom radova pronađen leš jedne žene. Naime, zločinac je sa svojom ljubavnicom šetao Kalemegdanom i pozvao je da pogledaju bunar, što mu je poslužilo kao izgovor da je u isti baci. Taj događaj bio je inspiracija reditelju Dušanu Makavejevu da snimi film „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT", koji je proslavio glumicu Evu Ras.

Velika misterija je pogibija Lene Knićanin i Jelene Marković, koje su pokušale atentat na kralja Milana na dan njegovog miropomazanja, 1882. godine. Obe su bile zatočene u Rimskom bunaru, a nakon nekog vremena, pronađene su mrtve. 

Najpopularnija je priča o jednom monstruoznom smaknuću. Reč je o „suđenju" Lorencu Ujlakiju i njegovim slugama koji su hteli da grad predaju Turcima bez borbe, ali uz novčanu nadoknadu. Njihov zadatak je bio da krišom otvore kapije Tvrđave kako bi Turci neometano ušli i izvršili napad. Zavera je otkrivena, a oni su spušteni na samo dno bunara bez hrane i vode. Sa vrha bunara bačeni su noževi kako bi se zatvorenici međusobno poubijali.

Ono što je sasvim tačno jeste poseta čuvenog reditelja horor filmova Alfreda Hičkoka, koji je za Rimski bunar rekao da ga doživljava veoma inspirativno i da bi voleo tu da snima.