Post i pričešće

Recepti za neka posna jela vode poreklo još iz davnih vremena. Ta posna jela bila su zasnovana pretežno na plodovima iz obližnjih bašta, lokalnih tržnica, sa vlastitih imanja... S razvojem trgovine i transporta, i većom dostupnošću hrane sa udaljenih destinacija, jelovnik, uključujući i posni, obogaćuje se novim namirnicama i postaje raznovrsniji. Danas je pred nama izobilje kvalitetnih i ukusnih posnih namirnica i jela iz celog sveta, tako da posna trpeza ne mora da bude jednolična.

Ko hoće da istraje u nameri da posti, najbolje je da u kući nema mrsnu hranu, jer posna jela treba da se omile ukućanima. Zato je važno da pažljivo i ukusno budu pripremljena.

Za etnologa Dragomira Antonića post je ukorenjen u načinu života kojim se nekad živelo u Srbiji, posebno u seoskim sredinama. On podseća da hrana ima i duhovnu stranu, jer se veruje da se jelom bogosluži, kao što se na bogosluženju jede, tj. pričešćuje.

„U svakodnevnom životu, kad čovek radi, vrlo je teško pridržavati se posta i zato se smatra da je onaj ko uspe da izdrži vaskršnji post ili ko uspe da izdrži drugi post, izveo podvig, ima pravo da se nazove malim podvižnikom. Drugačije je u manastiru, drugačije je tamo gde su ljudi posvećeni isključivo molitvi i Bogu", kaže Antonić.

U manastirima postoji poseban režim ishrane, čak i kad nije vreme posta. U posne dane ne koristi se hrana životinjskog porekla. Povremeno se priprema riba, a meso se ne konzumira čak i kad nisu posni dani. Ipak, strogost posta varira od manastira do manastira.
„Još je Sveti Sava rekao - sa svojim tipikom ne idi u tuđi manastir. On je time hteo da kaže da svaki iguman, svako bratstvo samo propisuje strogost posta. Opšta pravila postoje, njih ćemo se svi pridržavati, a da li ćemo uvoditi i neka dodatna pravila i da li ćemo uvoditi strože postove, to opet zavisi od odluke sabora u manastiru i samog igumana", objašnjava Antonić.

Iguman Manastira Rukumija, otac Simeon kaže da monasi tokom godine kad nije višednevni post, poste ponedeljkom, sredom i petkom.

„Ponedeljkom postimo radi čina monaškoga, zato što je ponedeljak dan anđeoski, a naš čin je sličan anđeoskom činu. Sredom i petkom postimo Hrista radi. U sredu su ga izdali, u petak su ga razapeli. Po tipiku, po našem crkvenom ustavu, i kada nije vreme posta, mi u ishrani upotrebljavamo sve osim mesa. Možemo da jedemo sir, mleko, jaja i sva ona jela koja su zapržena na ulju, a upotrebljavamo i ribu", kaže otac Simeon.

U starim posnim jelovnicima, bilo manastirskim bilo onim iz tradicionalne kuhinje, ima zaboravljenih sastojaka i jela, koji danas, kada se téži lakšim obrocima, više podsećaju na savremenu nego starinsku kuhinju.

Posna trpeza

Posni kuvari monahinje Atanasije Rašić iz manastira Rukumija postali su vrlo popularni. Ona skromno objašnjava da su to iznedrili vernici koji su tražili savete, jer nisu bili previše upućeni u veru koju su tek počeli da otkrivaju, a sve je počelo devedesetih, u godinama krize i nemaštine. Kako pojedini vernici nisu bili upućeni u pripremu posne hrane, mati Atanasija je sakupljala recepte, trudeći se da im što više pomogne u pripremi posnih jela, da ohrabri sve koji nameravaju da poste da ne odustanu, već da istraju. U početku su se recepti pisali na papirićima, a zatim je sve pretočeno u knjižice: post na vodi, na ulju, jela od ribe, posni kolači, zimnica, i na kraju je dobijen veliki kuvar.

„Velika je šteta što se kod nas koristi malo divljeg, samoniklog bilja u ishrani. Ranije, pre 100-150 godina narod je koristio možda i stotinak i više biljaka u svojoj svakodnevnoj ishrani od proleća do jeseni. Posna trpeza može da sadrži praktično sve što je čoveku potrebno i što bi spadalo u zdravu ishranu. Zaista, možete da odete na izlet, da malo prošetate, naberete biljčice i tako napravite neku promenu u svojoj ishrani", savetuje monahinja Atanasija.

U kuhinji manastira Rukumija pripremaju se čorba od tušta, lobode i štira, uz cvetove kadifice, zatim pire od troskota i belog luka, salata od korena vodopije, jabuke i nane, mleko i pašteta od oraha i neka druga zaboravljena jela. Mnogi sastojci mogu da se nađu u prirodi i svima su dostupni. Za korišćenje ovog korovskog i samoniklog bilja u ishrani, važno je da na njega niste alergični. Skromno, primereno postu, spremljeno po recepturi manastira Rukumija, vrlo je ukusno i obogaćuje posnu ishranu. Ali nije sve u manastirskoj recepturi Rukumije neobično. Raznovrsna posna jela spremaju se najviše od namirnica koje svakodnevno koristimo.

„Ta receptura post i mrs, raspored tih dana je tako idealno postavljen da čovek koji to sve upražnjava kako treba može da ima dug život i dobro zdravlje. Istina, zdravlje ne zavisi samo od ishrane, već i od naših predispozicija, ali svakako je onom čoveku koji posti sve lakše nego onome koji to ne čini. Uzmite šporet, na primer - kad ložite koks, on brzo pregori, a kad ima malo meka drva, malo tvrda, on može da traje i 20-30 godina. Tako i ljudski organizam - ako se neprestano hrani jakom hranom, on brzo propadne, a ako čovek malo kombinuje, pa ima i dane ovakve, onakve, on će duže da traje, da bude krepkijeg uma i da ima kvalitetniji život", zaključuje mati Atanasija.

Za posne dane za zaposlene Mati Atanasija nudi jednostavan recept. Pašteta od oraha može da se pripremi i u kancelarijskim uslovima. Potrebni su samo već samleveni orasi, kesica pire-krompira i vrela voda. Kolika količina oraha, tolika i količina krompira zamesi se sa toplom vodom i namaže na krišku hleba. Umesto oraha mogu da se koriste mleveni bademi, lešnici ili kikiriki, što uz neku salatu omogućuje raznovrstan posni doručak. Čak i kad nije post, ovakav doručak je korisniji od peciva ili brze hrane.

„Samim tim što imamo određene namirnice koje koristimo ili ne koristimo, mi se vežbamo u poslušnosti Bogu, jer Bogu post ne treba, nego treba nama", smatra mati Atanasija.

Za hrišćane, ali i u većini drugih religija, post je sredstvo da se savladaju ego i gordost. To je način da čovek očisti svoje telo i misli i da se pripremi za pričešće, za susret sa Bogom. Da bi za taj susret sa Bogom bio potpuno spreman, vernik ima još jedan korak, a to je pokajanje za grehe.

Hrišćanski post završava se pričešćem: hlebom i vinom koji simbolišu telo i krv Hristovu. Simbolično, glad za materijalnim ustupa mesto gladi za duhovnošću. Zato se kaže da je nasušni hleb hrišćana Hristos. Fizički hleb potreban je za preživljavanje, ali je važniji nadsuštastveni duhovni hleb.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.