Inkluzija – korak dalje

„Dete koje sa svim svojim specifičnostima i darovitošću, aktivno učestvuje u procesu učenja, mora biti u centru interesovanja prosvetnih radnika", kaže Sonja Veličković, doktor pedagoških nauka i profesor strukovnih studija na Visokoj školi za obrazovanje vaspitača u Aleksincu. Objašnjava da je stvaranje inkluzivnih obrazovnih sistema - vođenih međunarodnim dokumentima o dečjim pravima i zahtevima za kvalitetnim obrazovanjem za sve - donelo nove uloge i prosvetnim radnicima koji su prepoznati kao „ključni akteri inkluzivne obrazovne prakse".

Inkluzivno obrazovanje je već deset godina obavezno prema Zakonu u Republici Srbiji ali sa kakvim izazovima se i dalje susreću vaspitači koji su se školovali pre više od jedne decenije, a do kakvih promena je došlo u visokoškolskim institucijama koje školuju buduće prosvetne radnike - pitanja su na koja smo potražili odgovore.

Prof. dr Sonja Veličković za Portal RTS-a kaže „da će usled povećane heterogenosti sastava učenika i dece u odeljenjima i vaspitnim grupama u predškolskim ustanovama, pedagoškim radnicima više nego ikada ranije biti potrebni znanja i veštine neophodni za prilagođavanje metoda, materijala i nastavnih sredstava, prilagođavanje prostora i uslova u kojima se učenje odvija". To znači da se i sam visokoškolski obrazovni sistem još reformiše, a obrazovni sadržaji usklađuju sa realnim potrebama u predškolskim i školskim institucijama koje su otvorile vrata svoj deci.

„Kada sam završila Akademiju za obrazovanje vaspitača 1987. godine, nisam imala predmet koji se bavio inkluzijom. Nisam ni mislila da ću ikada raditi sa decom koja imaju poteškoća u razvoju. Rad sa decom iz osetljivih grupa zavisio je isključivo od ličnog stava i pristupa vaspitnog kadra. Ali kada je kroz Zakon potencirano inkluzivno obrazovanje, moja prva razmišljanja su bila kako ću i na koji način prići detetu sa smetnjama u razvoju i kako ću organizovati rad u grupi. U međuvremenu sam se doškolovala - te, 2014. godine imala sam predmet Inkluzija dece sa smetnjama u razvoju, gde sam se mnogo više upoznala i edukovala kako raditi s decom i kako im prići", kaže Sonja Bogoevski, vaspitačica u Predškolskoj ustanovi „Dr Sima Milošević" iz Zemuna.

Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, jedna trećina seminara za usavršavanje vaspitača i nastavnika odnosila se na inkluzivno obrazovanje. Tako je i vaspitačica Sanja Bogoevski imala priliku da kroz radionice i stručna predavanja stekne dodatna znanja i veštine za primenu inkluzivnog pristupa u vaspitno-obrazovnom radu.  Međutim, ona smatra da u mnogim vaspitnim grupama i dalje ima previše dece, te da često nema mogućnosti da se dovoljno pažnje posveti detetu kome je potrebna dodatna podrška.

Prof. dr Slađana Jaćimović, prodekan za nastavu Učiteljskog fakulteta u Beogradu, kaže da treba pomenuti da vaspitači i učitelji nisu defektolozi po užoj struci, a da je njihov položaj pri procesu inkluzije posebno težak i osetljiv. Oni su, dodaje, „na udaru i dece, i roditelja i nadzornih službi", a u takvim okolnostima treba da što je moguće bolje vaspitavaju i obrazuju decu. Prof. Jaćimović smatra da je samim nastavnicima potrebna pomoć. „Bez odgovarajućih pratilaca, a sa odeljenjima (odnosno grupama u vrtiću) od 25-30 dece, od kojih u svakom ima najčešće po dvoje dece kojoj je potrebna dodatna podrška, nije ni najmanje lako raditi. To najbolje znaju upravo učitelji i vaspitači, a sa kakvim se izazovima i problemima oni suočavaju u svom svakodnevnom radu, najbolje je pitati njih", kaže prof. Jaćimović.

 I upravo to smo i pitali vaspitačicu Sonju Bogoevski (PU „Dr Sima Milošević"), te nam je opisala svoje iskustvo: 

„Moj prvi susret bio je sa detetom koje je imalo govorno-jezičke smetnje. Tačnije, kada je sa četiri godine došlo u vrtić, dete nije uopšte pričalo, bilo je povučeno, igralo se sámo i nije htelo da sarađuje, odbijalo je društvo vršnjaka. Ali zajedno sa logopedom i stručnim saradnikom napisala sam pedagoški profil koji predstavlja trenutnu razvojnu sliku, način na koji dete funkcioniše, kao i njegove jake strane, te koje su mu potrebe za podrškom. Počela sam da ga uključujem da zajedno sa vršnjacima radi na nekom zadatku koji je u okviru projekta, a i individualno sam radila s njim koristeći razne materijale. S vremenom je uticaj vršnjaka pozitivno uticao, te je dete počelo da se druži, i počelo je da izgovara po neku reč. Za dve godine boravka u vrtiću, od četvrte do šeste godine, dete je uspelo da izgovara proste rečenice."

Savremeni koncept inkluzivnog obrazovanja temelji se na ideji da je društvo vršnjaka u redovnom obrazovnom sistemu najbolje, najpodsticajnije i najprirodnije okruženje za odrastanje dece. A postignuća se mere za svako dete pojedinačno.

„Svojim uspehom, stručni tim i ja smatramo najviše to što je dete prihvaćeno u grupi", kaže vaspitačica Sonja Bogoevski. „Takođe, mislim da je važno govoriti i o dobitima koje i druga deca imaju od uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u vrtićku grupu. Ostala deca su veoma pažljiva, pomažu, i ne odbacuju ih. Nažalost, nismo imali podatke kako deca sa smetnjama u razvoju funkcionišu kasnije u školi, ali pretpostavljamo da im je boravak u vrtiću pomogao da funkcionišu sa vršnjacima u grupi i da savladaju osnovne veštine brige o sebi", zaključuje vaspitačica Sonja.

Danas, studenti na Visokoj strukovnoj školi za obrazovanje vaspitača u Aleksincu u okviru trogodišnjih studija imaju predmete koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece sa smetnjama u razvoju, darovitom decom i specijalnom pedagogijom. Nakon završetka osnovnih studija studenti mogu pohađati i specijalističke studije u trajanju od godinu dana, gde su zastupljena dva izborna predmeta, takođe iz ove oblasti.

„Uvođenje predmeta koji podržavaju koncept inkluzivnog obrazovanja u velikoj meri znači i bolju pripremljenost budućih vaspitača za nastavnu praksu i nastavnu stvarnost koja ih očekuje. Nažalost, svi predmeti u studijskim programima su izborni pa su po mom mišljenju potrebne promene i na nivou pojedinih predmeta, pre svega predmetnih metodika. Student koji nije upoznat sa pravom deteta na obrazovanje po individualnom obrazovnom planu koji doprinosi optimalnom uključivanju deteta u redovan obrazovno-vaspitni rad, teško može na kvalitetan način pružiti obrazovanje svakom detetu i doprineti uspešnoj obrazovnoj i socijalnoj inkluziji", zaključuje Sonja Veličković.

U Srbiji, vaspitno-obrazovnim radom u predškolskim ustanovama mogu se baviti vaspitači koji su znanja stekli u visokoškolskim institucijama, na strukovnim (trogodišnjim) ili akademskim (četvorogodišnjim) studijama, što ih svrstava među najobrazovanije u Evropi.  Ipak, čini se da ni to nije dovoljno.

 „Pitanje inkluzije je složeno i zahteva usaglašavanje rada institucija na raznorodnim nivoima. Nastavni predmet koji je na Učiteljskom fakultetu u Beogradu najuže vezan za ovu oblast jeste predmet Metodika rada sa decom sa posebnim potrebama, koji studenti oba smera (i učitelji i vaspitači) pohađaju na trećoj godini osnovnih studija. Treba pomenuti da se srodni sadržaji povezani sa inkluzijom proučavaju i okviru drugih nastavnih predmeta, pre svega Razvojne psihologije, Pedagoške psihologije, Opšte pedagogije, Sociologije porodice, kao i pojedinačnih metodika. Nadamo se da će u predstojećem ciklusu akreditacije nastavnih programa i program našeg fakulteta biti dodatno obogaćen sadržajima odnosno predmetima koji su u užoj vezi sa inkluzivnim obrazovanjem" - kaže prof. dr Slađana Jaćimović, prodekan za nastavu Učiteljskog fakulteta u Beogradu.

Unapređenje inicijalnog obrazovanja i profesionalnog razvoja zaposlenih u predškolstvu jedna je od pretpostavki unapređenja kvaliteta PVO, koji je definisan kao deo druge komponente velikog, reformskog projekta „Inkluzivno predškolsko vaspitanje i obrazovanje". Projekat je počeo 2018. a trajaće do 2022. godine. U okviru njega je razvijena i kompleksna metodologija podrške ustanovama i praktičarima za primenu novog programskog dokumenta, te se očekuje da od aprila 2019. do kraja 2022. oko 60% praktičara bude obučeno za primenu novih osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Osim adaptacije i izgradnje novih objekata, projektom su predviđene obuke ali i razvijanje mehanizama horizontalne razmene i mentorske podrške ustanovama, izrada priručnika i vodiča za razvijanje nove programske koncepcije i dalje jačanje „Mreže praktičara za podršku predškolskom vaspitanju i obrazovanju", saznajemo u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 

Tekst je nastao u okviru projekta „Zajedno za decu" koji sprovodi CIP - Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo u Srbiji.

Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP-a i donatora.