Svi ti prepodobni pisci

Prvog je „opleo" Šekspira, škrtog „do skrudžovskih razmera", koji je sejao vanbračnu decu poput trave, a na svoj grob nadgrobnim spomenikom bacio kletvu u strahu da će nekome pasti na um da mu kosti prebaci u zajedničku kosturnicu. Kolekcija u koverte složenih te imenom registrovanih stidnih dlačica lorda Bajrona (samo za venecijanskih godinu dana je „obrnuo" 250 dama, navodno) volšebno je nestala iz njegove londonske izdavačke kuće, osamdesetih godina prošlog veka.

S druge strane Lamanša, lepši pol nije odbijala neugledna spoljašnost Onorea de Balzaka, potcrtana blagoutrobijem, neokupanošću i odisanjem na alkohol i kofein (običavao je da slisti po šezdeset šoljica crnog napitka ne bi li ostao budan noćima u kojima je nemilice smišljao sto romana „Ljudske komedije") - naprotiv, „bio je blizak sa stotinama žena".

Nekima je život baš bio maćeha. Ubogi Edgar Alan Po je sa drugarima radio gimnastiku na groblju koje je delilo ogradu s njihovim internatom, a računske operacije je savladao oduzimajući godine rođenja od smrti na spomenicima. Suprotno, pedant Dikens je nekrofilske emocije doživljavao posmatrajući leševe u pariskoj mrtvačnici, nazivajući ih (emocije) „privlačnom odbojnošću".

Apstinirali su i Tolstoj i Kafka, s tom razlikom što se prvi (iz griže savesti zbog prethodno vođenog raskalašnog života) opredelio za vegetarijanstvo kao put udaljavanja od materijalnog, dočim se drugi (stava, inače, da je „koitus kazna za srećno zajedništvo") čak i obratio menažeriji: „Sad mogu s mirom da vas gledam; ne jedem vas više".

Artur Konan Dojl se družio sa Harijem Hudinijem i čvrsto verovao u postojanje vila, a Vilijam Batler Jejts je čak iniciran u okultni red „Zlatne zore", gde mu je ljuti rival bio satanista Alister Krouli.

Jevrejka Gertruda Stajn je podržavala nacizam i Hitlera, a među politički nekorektnima Džek London je (bez poznatih razloga) prezirao Azijce, Tolkin se užasavao Francuza, a Virdžinija Vulf (iako udata za jednog) nije volela Jevreje.

Možda Džek Keruak nije birao sadržinu flaše koju će da iskapi, ali teško da bi se prihvatio one Selindžerove, pune sopstvene mokraće, u čija se lekovita svojstva pisac „Lovca u žitu" kleo.

I da na kraju odahnemo: najmanje opskurnu strast - prema životinjama - delio je veliki broj pisaca. Tako su primerice mačkama (neobičnih imena, najčešće) bili okruženi Tven, Hemingvej i naravno T. S. Eliot, „koji je napisao knjigu lakih stihova - predložak za brodvejski mjuzikl `Mačke`".