Samjuel Džonson

Kao sedmogodišnjaka upisali su ga u ličfildsku osnovnu školu, u kojoj je upoznao mnogo novih prijatelja i oduševio se latinskim, koji mu je išao od ruke. Gospodin Hokins je bio dobar i ljubazan nastavnik.
Starije razrede pohađao je u školi u kojoj je gospodin Hanter bio izuzetno okrutan prema učenicima, iako mu je kasnije Džonson odao priznanje kao obrazovanom predavaču iz čije su učionice, sem Džonsona, izlazili i drugi školovani i uspešni đaci.

On se u mladosti dobro upoznao s lepotama svog rodnog grada. Bio je odličan učenik, kojem nije bilo ravnog, ali to znanje nije bilo lako stečeno. Sem ožiljaka, nesigurnog hoda, lošeg vida i gluvoće, njegov veliki problem bila je i nepopravljiva lenjost. Na povratku iz škole radije bi lutao ličfildskim ulicama nego što bi jurio kući da piše domaće zadatke. Iako mu je do šesnaeste godine lepota katedrale bila dovoljna, sve mu je više smetao nedostatak intelektualnog podsticaja.

Iznenada je upoznao Kornelija Forda, koji je bio dobrostojeći doktor školovan u Kembridžu. U Ličfildu su počeli da prepoznaju njegov dar pa su ga pozivali na večere, ipak, Samjuel je žudeo da ode u Oksford ili Kembridž. Njegova majka je neočekivano nasledila četrdeset funti, što je jedva bilo dovoljno za prvu godinu studija, pa je on ipak, 1728, otišao u oksfordski koledž „Pembrok".Imao je devetnaest godina. Iako je bio siromašan, njegov očigledan dar pomogao bi mu da se dočepa diplome da ga lenjost nije sprečavala u tome. Nije dolazio na predavanja i rugao se onima koji su ga podsećali da se tu nalazi upravo da bi sticao znanje. Nije poštovao autoritete i nije mogao da kontroliše svoj sarkazam. Postao je nesrećan, i čak depresivan. Konačno, decembra 1729. morao je da napusti Oksford. Pošto nije mogao da plati za prevoz svojih knjiga, ostavio ih je prijatelju. Tamo se više neće vraćati. Činilo se da je mogao samo da se vrati prodaji knjiga u Ličfildu.

Bio je to veoma težak period u Džonsonovom životu. Ostao je tu sve do očeve smrti. Nasledio je samo devetnaest funti, i pokušao dalje da se školuje u obližnjem Lesterširu. Odustao je posle nekoliko meseci i nova faza života počela je kad je odseo kod starog školskog druga Edmonda Hektora, uspešnog hirurga u obližnjem Birmingemu. Te 1732. Hektor ga je ohrabrivao da piše i on je zaista preveo knjigu s italijanskog i tako zaradio pet gvineja. Ali opet je bio previše lenj da sam piše pa je Hektoru diktirao iz kreveta. I dalje se sporadično trudio da postigne neki uspeh sve dok se ponovo nije vratio u Ličfild 1734.

Časopis za gospodu 

U to vreme, zahvaljujući uredniku Edvardu Kejvu, „Časopis za gospodu" se prodavao u deset hiljada primeraka. Posle nekoliko pokušaja, ubedili su ga da objavi jednu Džonsonovu pesmu. Bila je na latinskom i branila urednika od mnogobrojnih kritičara. To je bio početak njegove spisateljske karijere. Pesmom „London" prvi put je ostavio utisak na publiku. Duga, ljutita i politički angažovana, ona je prikazala tadašnju londonsku scenu i odmah je postigla veliki uspeh. Osamnaestog juna 1746. potpisao je ugovor za izradu „Rečnika engleskog jezika". Šest knjižâra pod kontrolom Roberta Dodslija, koji je objavio pesmu „London", prikupili su 1.575 funti kako bi platili Džonsonu za trogodišnji rad. Od te sume trebalo je da plaća sve svoje troškove.

Birao je odeljke koji nisu samo ilustrovali značenje reči već su bili, kako je rekao, „korisni i za druge stvari". Od filozofa je uzimao principe rasuđivanja, od istoričara izuzetne činjenice, od hemičara cele procese, od religija sjajna uverenja, a od pesnika divne opise. Štaviše, nije citirao nijednog autora koji je pisao s ciljem da povredi verska i etička uverenja.

U najavi rečnika pisalo je da on treba da bude „etimološki, analitički, sintaksički, kritički i s objašnjenjima". Ukratko, ispostavilo se da je to rad bez koga ne može nijedan učen čovek. Džonsonov sledeći poduhvat bio je esejistički časopis „Lutalica". Izlazio je svakog četvrtka i subote, od marta 1750. do marta 1752, što je neobično za poduhvat tako lenjog čoveka. Izuzev pet brojeva koje su napisali prijatelji, Džonson je napisao sve ostale. Možda su za to zaslužni rokovi koje je postavljala štamparija, ali eseji su brzo napredovali.

Bilo bi lepo da je „Lutalica" postigla veliki uspeh, ali nije. Jedva da je prodato pet stotina kopija. Džonson je kasnije i sam priznao da je bio previše opširan. Stil je bio previše težak i više je ličio na latinski nego engleski. Džonson je morao da govori a kvalitet njegovih obraćanja privlačio je ljude. Osnovao je klub koji se okupljao u „Kraljevoj glavi", kafeu u Ajvi Lejnu blizu Crkve Svetog Pavla, kako bi imao spremnu publiku. Klub je bio poznat kao „Ajvi Lejn" ili čak kao „Lutalica".

Jedan od njegovih prijatelja ovako je to opisivao: „Potpuno se unosio u sve to. Posle dobre i obilne večere, pri čemu je veselosti doprinosila samo limunada, Džonson bi se za kratko vreme pretvorio u potpuno novo biće. Nestala bi njegova poslovična melanholija i klonulost duha, lice bi mu se ozarilo, um mu je bio bistar a dosetljivost bi zablistala. Pričao je izuzetne priče, a zahvaljujući svom didaktičkom stilu, istovremeno bi nas podučavao i oduševljavao".

Krajem 1754, posle osam godina rada, rečnik je konačno ugledao svetlost dana a njegov tvorac će postati poznat kao „Rečnik Džonson". Univerzitet u Oksfordu, polaskan njegovom slavom, dodelio mu je zvanje magistra. Ali završeni rečnik nije mu doneo i novac. Umeo je da prizna svoju grešku i verovao je u veličinu ljudske prirode. Njegovoj sahrani u Vestminsterskoj opatiji decembra 1785. prisustvovali su brojni ožalošćeni prijatelji. Sasvim prirodno, sav imetak ostavio je svom crnom prijatelju i slugi.