Grejam Grin, pisac, špijun, komunista, katolik

Nije bilo neuobičajeno da se početkom treće decenije prošlog veka, u doba nastanka i razvijanja fašizma, mladi intelektualci iz bogatih kuća opredele za komunizam. Tokom 1922, Grin je bio član Komunističke partije Velike Britanije i čak je tražio dozvolu za ulazak u Sovjetski Savez, što se ipak nije dogodilo.

Studirao je istoriju na Koledžu Baliol u Oksfordu i objavio knjigu poezije. Pošto je diplomirao, Grin je prvo radio kao privatni tutor, a zatim kao novinar u časopisu Notingemski žurnal, a onda kao pomoćnik urednika Tajmsa. Iz protestantizma je prešao u katolicizam 1926, nakon što je upoznao buduću ženu Vivijen Dejrel Brauning. Kasnije je sebe nazivao katoličkim agnostikom, a nekad čak i katoličkim ateistom.

Prvi roman Čovek iznutra iz 1929. i dobar prijem, omogućili su mu da dâ otkaz u novinarskim kućama i radi redovno kao romanopisac. Njegov put za Meksiko 1938, sa ciljem da posmatra efekte vladine kampanje o prisilnoj antikatoličkoj sekularizaciji, platila je izdavačka kompanija Longman, zahvaljujući Grinovom prijateljstvu sa Tomom Bernsom.

MI6

U tajnu obaveštajnu službu MI6 Grina je regrutovala sestra Elizabeta. Ta vrata su mu već bila otvorena, stekao je dobro obrazovanje i posedovao porodične reference za taj posao. Stric je bio sekretar Admiraliteta, brat u mornaričkoj obaveštajnoj službi zadužen za praćenje japanske carske mornarice, a i sama Elizabeta radila je za MI6.

Kao romanopisac, Grin je ljude koje je upoznao i mesta gde je živeo, pretvarao u materijal za svoja dela. Fabule njegovih romana smeštene su na neuralgične tačke savremenog sveta: London (Bojište, 1934), Kraljevinu Jugoslaviju (Voz za Istanbul, 1932), dva borilišta revolucionara i policije; na polja političkih sukoba: Meksiko (Moć i slava, 1940), u srednju Afriku u doba rata (Suština stvari, 1948), Indokinu (Mirni Amerikanac, 1955), na Kubu (Naš čovek u Havani, 1958), u Kongo (Spaljeni slučaj,1961), na Haiti (Komedijanti,1966).

Uprkos lokalnom koloritu, sredine u njegovim knjigama jesu metafore za poprište na kome se čovekova savest obračunava s vlastitom inercijom. Detektivskom zapletu, napetoj hajci, atmosferi potere i straha, odgovara moralna razapetost i potreba da se čovek trgne iz letargije, da se opredeli, prema Bogu ili nekoj političkoj, oružanoj borbi, dakle, da napravi izbor i preuzme odgovornost za taj izbor. Ipak, lokalni kolorit u Vozu za Istanbul ‒ ne postoji.

Voz za Istanbul

Prema Grinovom romanu Voz za Istanbul, Pol Martin je 1934. snimio film Orijent ekspres. Grin je radnju svog romana smestio u voz Orijent ekspres (poput mnogih drugih pisaca), a delovi poglavlja nose imena stanica: Ostende, Keln, Beč, Subotica, Istanbul. Pod lažnim imenom, dr Činer putuje u Kraljevinu Jugoslaviju, u Beograd, odakle je svojevremeno pobegao kao žrtva montiranog sudskog procesa. Njegov zadatak je da organizuje radničke demonstracije i socijalističku revoluciju.

Moguće je da je Grin bio inspirisan Obznanom iz 1920. i Zakonom o zaštiti države, 1921, kojima je Komunistička partija Jugoslavije zabranjena dekretom. Iako je tada bila treća po snazi, Komunistička partija Jugoslavije praktično je stavljena van zakona; njenim parlamentarnim predstavnicima onemogućen je rad, da bi im potom mandati bili poništeni.

Zabranjeni su levičarska štampa, propaganda, okupljanje, a stranci koji bi podržavali njeno delovanje, bili su proterani iz zemlje. Veliki deo radnje Voza za Istanbul odigrava se u Subotici. Ipak, sasvim je očigledno da Grin, koji je ovaj secesionistički arhitektonski dragulj, preciznije, železničku stanicu, opisao kao blatnjavu rupčagu, nikada nije kročio nogom u Suboticu. Prema nekim izvorima, Grin jeste putovao Orijent ekspresom, ali samo do Kelna. Ipak, moralne dileme, teskoba savremenog čoveka, razapetost između okolnosti i potrebe za pravdom i socijalnom jednakošću, dominantni su u romanu. Nobelovac Vilijam Golding je opisao Grina kao „vrhunskog hroničara svesti i anksioznosti čoveka dvadesetog veka".