Stendap (i) u Srba

Veliku ulogu za tematska monoizvođenja u slobodnom tempu, te diskusije o bilo čemu, neupitno je odigrao radio kao medij. Tako je zavada (eng. feud) Freda Alena i Džeka Benija bila na repertoaru skoro čitavu deceniju, a na Radio Beogradu su se decenijama, u svakodnevnoj mini-formi, prepucavali članovi familije Jovanović, i kasnije na Dvesta dvojci članovi Indeksovog radio-pozorišta, znatno brojniji, doduše. Najbliži izvedbi „akta", tj. „rutine", često uz karakterističan pančlajn (eng. punch line, duhovito poentiranje prethodno iskazanog) gledali smo u Srbiji u monokabareima Laneta Gutovića, na koncertima Balaševića, Ramba Amadeusa i Riblje čorbe.

S onu stranu „bare", za utemeljivača stendapa bismo svakako mogli proglasiti Lenija Brusa (kojeg je maestralno ovekovečio Dastin Hofman u biografskom filmu „Leni"). Hapšenja i osporavanja zbog eksplicitno iskazanih političkih satira i stoga što je „izvrtao" značenje pojmova i onoga što su simbolizovali, nisu uspevala da ga obeshrabre. Naprotiv, reakcije publike i vlasti praktično su ga dovodile do ekstaze, što je rezultiralo smrću od predoziranja heroinom u nekoj zatvorskoj zabiti 1966, te posthumnim pomilovanjem iste države Njujork. Izmučena, neshvaćena duša daleko ispred svog vremena, moglo bi se zaključiti.

No, ispod njegovog šinjela pomolili su se (da proste borkinje za ravnopravnost!) listom muški propovednici sopstvenih stavova, kakve je auditorijum od pre pola veka (mahom studenti i intelektualci) i očekivao i iskao. Jedan od njih je svakako Džordž Karlin, koji je (na Lenijevu preporuku) zloupotrebio angažman „plejbojevca" Hjua Hefnera ne bi li što žešće agitovao protiv rata u Vijetnamu, te je završio u bitničkim kafeima Grinič Vilidža, zajedno sa kolegom Ričardom Prajorom.

Ovde su zato do mile volje mogli da sipaju opaske tipa ‒ „Jeste li primetili da su svi koji voze sporije od vas idioti, a oni koji voze brže manijaci" (Karlin), ili ‒ „Jedino gore od činjenice da me devojke ostavljaju je kad krenu da mi objašnjavaju zašto su to uradile" (Prajor). Ovaj potonji je, nakon (još) jednog preteranog „ušmrkavanja", polivanja konjakom i samospaljivanja, ingeniozno zaključio da „ako gorite i trčite ulicom, ljudi vam se sklanjaju s puta". Dok je Karlin na jednom klupskom nastupu podneo izveštaj o zdravstvenom statusu popularnih komičara: „Što se tiče srčanih udara, ja vodim sa dva prema jedan protiv Prajora, ali što se tiče samospaljivanja ‒ jedan-nula za njega".

Vrhunski stendap-šou je u slučaju mnogih genijalnih komičara bio prvi korak ka slavi, prvi blesak genijalnosti još neopterećen preteranom pažnjom, novcem i porocima. Vil Ferel ga je, primerice, nazvao „teškom, usamljeničkom i zlobnom rabotom", a poznajući i samo inserte biografija sa liste: Robin Vilijams, Edi Marfi, Bil Kozbi, Stiv Martin, Džim Keri, Kris Rok... jasno je zašto je skoro nemoguće baviti se šou-biznisom i ostati (koliko-toliko) normalan. I živ.

Sa završetkom Vijetnamskog rata nekako je aktivizam na sceni anatemisan, i nadomešten (avaj!) „glumljenim debilitetom, tj. humorom nezrelih pubertetlija na školskoj ekskurziji", kako je ispravno primetio Igor Mandić. Tako su i čuveni „Indeksovci" preko raznih tezgaroških varijanti nastupa znatno srozali kvalitet oslanjajući se isključivo na sposobnosti imitacije aktuelno neomiljenih političara, preuzevši nesvesno odgovornost za „pripremu terena" pojavi koja (zasad) predstavlja ubedljivo dno srpske komedije, pod nazivom „Kursadžije".

Kada su se pojavili kablovski kanali, iz potrebe punjenja raznovrsnim sadržajem, otvorila se mogućnost necenzurisanog, porodičnim vrednostima neopterećenog programa stendapera (koja se podrazumevala na državnim kanalima). Jedan od njih, Robert Klajn, odbivši role u filmovima i serijalima koje su proslavile druge komičare, verovatno nema za čim da žali ‒ negde između Boba Njuharta i Robina Vilijamsa, HBO ga je 1975. lansirao kao svoju najveću zvezdu, dajući mu potpuno odrešene ruke (da ne kažemo jezik) po pitanju tema i sadržaja.

Od sredine prve decenije dvehiljaditih deljenje klipova na internetu i Jutjubu demokratski je pružilo svakom komičaru gratis scenu na kojoj mogu da nastupe kad god požele, te da steknu slavu (mada ne i bogatstvo) nekog sa gornje liste.

Ili to ipak baš i ne zvuči kao dobra ideja?