Episkop Irinej o Mokranjcu i Vuku

Stevan Mokranjac je umro u Skoplju, u noći između 16. i 17. septembra (po starom kalendaru) 1914. godine, gde se sklonio od ratnih teškoća. Veliki kompozitor je već nekoliko godina imao teško oboljenje jetre i nije mogao da podnosi ratne teškoće. Zato su ga preselili u Skoplje ali je ubrzo umro. U Skoplju je i sahranjen.

Časopis Neimar (Beograd, 1923, broj 021) piše da je inicijativa za prenošenje posmrtnih ostataka iz Skoplja u Beograd potekla od Đorđa Vajferta, koji je, kako kažu, „primio na sebe i troškove oko toga; a u samom prenošenju uzele su korporativno učešće sve prosvetne i humanitarne ustanove. Bila je to jedna veličanstvena povorka kakvu Beograd ne pamti".

O velikom događaju od 27. do 30. septembra 1923. izveštavali su dnevni listovi Politika, Vreme, Pravda. Branislav Nušić je napisao tekst o Mokranjcu koji je Politika štampala na naslovnoj strani.
Imajući u vidu neke savremene ocene, posebno je zanimljivo, s obzirom na to da je Stevan Stojanović Mokranjac bio član slobodnozidarskog saveza, kakav je odnos prema njemu imala crkva. Evo kako je o tome pisala Politika (Beograd, 30. septembar 1923, strana 5).

„Juče pre podne, bio je u Sabornoj crkvi izložen kovčeg sa posmrtnim ostacima St. St. Mokranjca. Crkveni svećnjaci bili su uvijeni u crno, a katafalk je zakrivalo zelenilo. I oko kovčega bili su 'na pokoj' postavljeni oleandri, palme i zimzeleni. Celo to prepodne dolazili su ne smo Beograđani nego i mnogi drugi iz cele naše zemlje da se poklone Mokranjcu.

Posle podne u dva i četvrt u prepunoj crkvi počelo je opelo. Činodejstvovao je g. Irinej, episkop bački, kao zamenik patrijarha, sa dvanaest sveštenika. Odgovaralo je Beogradsko pevačko društvo pevajući Mokranjčevo Opelo u fis-molu i Svjati Bože od St. Hristića. Dvor je zamenjivao g. pukovnik Radiša Nikolić, a vladu su predstavljali g. M. Trifunović, ministar prosvete, i g. V. Janjić, ministar vera. (...)

Pri kraju opela, održao je govor g. Irinej, episkop bački. Istakao je pokojnikove zasluge za crkvu i crkveno pjenije.

„Ali ‒ rekao je g. Irinej ‒ kada pok. Mokranjac i ne bi imao tih zasluga za crkvu, opet bi naša Srpska pravoslavna crkva morala da mu bude duboko zahvalna. Jer kada bih hteo da poredim njega sa kojim drugim našim velikanom, našlo bi se samo jedno ime, a to je Vuk Karadžić. Kao što je Vuk Karadžić prikupljao naše narodne pesme, i pribavio nam tim pesmama zavidno mesto među kulturnim narodima, tako je i Mokranjac prikupio naše melodije. Ali pošto je imao umetničku dušu i naučni um, pa pesmama davao svoj umetnički otisak i pronalazio dotle nepoznata pravila u nauci muzike, on je možda i premašio Vuka. Za sve te njegove zasluge, zato, dolazim da mu, u ime crkve, u ime Nj. S. patrijarha, u ime svoje, izrazim zahvalnost i da se pomolim Bogu za pokoj njegove duše".

Sudeći po ovom citatu iz Politike, crkva je bila „zahvalna" Vuku i Mokranjcu zbog njihovog doprinosa kulturi ali i duhovnom životu naroda iz koga su potekli i za koji su požrtvovano radili do kraja svog života. Iz ovog citata govora g. Irineja može se zaključiti da su i njihove zasluge za crkvu vredne poštovanja.