Koliko je sati?

Kalendar je uveden mnogo pre časovnika jer je za život ljudi svrstavanje vremena u razne jedinice bilo mnogo važnije od brojanja sati, minuta i sekundi.

Zato su prevashodno i osmatrali nebo i nebeska tela, zapisivali njihov položaj, kretanje i druge pojave. Ta osmatranja vršena su u različitim krajevima sveta i u različita doba, što je i dovelo do stvaranja različitih kalendarskih sistema.

Stari Egipćani su među prvima utvrdili da sistem merenja vremena zasnovan na mesečevim menama ne odgovara prirodnim kretanjima Sunca. Po njihovom proračunu, Suncu je trebalo 365 dana da završi svoj krug na nebu, pa pošto su utvrdili godinu od 12 meseci po 30 dana, na kraju godine dodali su još pet dana koje su proglasili za „dane gozbe".

Taj egipatski kalendar usvojen je još 4236. godine pre naše ere i smatra se ne samo za najranije poznati kalendar od 365 dana nego i za najranije zabeleženo vreme u istoriji čovečanstva.

Na drugoj strani sveta, u Americi, Maje i Asteci imali su veoma sličan kalendar, ali su dodatak od pet dana smatrali za „zle" u kojima se ništa nije smelo raditi. I drugi narodi su svoje kalendare zasnivali uglavnom na egipatskom, s nekim manjim odstupanjima, dok krajem 16. veka nije prihvaćen gregorijanski, koji se i danas koristi.

Posle dana i noći, leta i zime, meseca i godine ‒ Sunce, vodu, sveće, pesak, klatno, tegove, federe, kvarcne kristale, lasere i još mnogo toga čovečanstvo je koristilo za merenje vremena, ali se postavlja pitanje ‒ ko je izumeo sat? Još se pouzdano ne zna kada su ljudi počeli da koriste „merač vremena" ili uređaj nazvan sat.

Verovatno je to bilo pre više hiljada godina, kada je neko leškario na zemlji i video kako se sunčeva senka pomera i zalazi, pa je shvatio da bi za merenje vremena mogao da iskoristi sunčani časovnik. Sumeri su takav sat koristili još 3.500 godina pre nove ere a Egipćani 1500 g. pre nove ere.

U starom Egiptu za merenje vremena korišćen je i vodeni sat. To je bio jedini merač vremena koji nije zavisio od posmatranja nebeskih tela, a najstariji je pronađen u grobnici egipatskog faraona Amenhotepa Prvog, sahranjenog oko 1500. godine pre nove ere.

Kasnije ime klepsidra dobijeno je od Grka koji su počeli da ga koriste u 4. veku pre nove ere. Takvi satovi koristili su se uglavnom da mere sate u noći, ali mogli su da posluže i po dnevnom svetlu. S vremenom su grčki i rimski astronomi usavršavali njihov mehanizam ali im i pokretali kazaljke, dodavali zvona, male figure koje su izlazile prilikom otvaranja vratanca, brojčanik... Problem kod ovih satova je što nisu bili potpuno tačni, a sistem merenja bio je baziran na proticanju vode kroz osnovnu kutiju.

Revolucija u merenju vremena dogodila se u srednjem veku. Pravljenje satova u tim danima bilo je u isto vreme i umetnost i misterija. Umetnost, zato što su pripadnici tog esnafa voleli svoj težak posao praveći veoma lepe časovnike, a misterija, zato što je tajna trgovine ljubomorno čuvana.

Reč sat počela je da se koristi tek u 13. veku, kada su na tornjeve u nekoliko italijanskih gradova postavili mehaničke satove. Mehanički sat čine uspinjač u časovniku, balansni točak ili klatno koje je tek polovinom 17. veka počelo da se koristi, otkucaji u ritmu i mogućnost da se zupčanik pomera u malim jednakim „skokovima".

Konstruisanje ručnog sata bilo je veoma zahtevno jer je u njega trebalo „ugraditi" minijaturni kvarcni oscilator, nisko voltažno strujno kolo, malu bateriju, kao i elektronski monitor.
Ti satovi i dalje dominiraju na tržištu zbog preciznosti i pouzdanosti u merenju vremena ali će ih nadmašiti proizvodnja atomskih satova.