Stapanje sa prirodom

Koji su najvažniji i najpoznatiji vrtovi u Kini - šta ih čini važnim - njihova starost, veličina, vrsta ili unutrašnje značenje?

Za savremene istraživače najzanimljiviji su vrtovi učenjaka, po svojoj ambijentalnoj estetici. Posebno se iz te sačuvane tradicije izdvajaju vrtovi učenjaka na teritoriji grada Sudžou-a. Do danas je sačuvano i obnovljeno 69 tih vrtova, od kojih je 8 vrtova između 1997-2000. godine uključeno u UNESKO-vu svetsku kulturnu baštinu.
Njih ne čini važnim ni starost, ni veličina, ni vrsta, nego njihova specifična ambijentalna estetika, simbolika i utisak koji ostavljaju na posetioce iz različitih delova sveta. Ovi vrtovi su nastajali u peridu od 11-19 veka, s tim što su oni najstariji obnavljani u kasnijim vekovima, sve do kraja 20. veka. Dakle, oni su važni za ukupno kulturno nasleđe čovečanstva, jer predstavljaju zaveštanje kineske duhovne elite, tj. ljudi koji su se "vraćali prirodi" i kultivisali ekocentrizam, tj. estetizovan, kontemplativan odnos prema prirodi. On je dalje stvarao okvir za jedan smislen životni stil, ispunjen duhovnim vrednostima (to se javlja kao duhovni ideal i u Evropi, od renesanse do 19. v.).

Koje je osnovno načelo ustrojstva ovih vrtova?

Ulazak u vrt je ulazak u posebnu stvarnost. Vrt nudi celovitost, estetičko ushićenje i skrovitost. Možda bi se osnovno načelo ustrojstva vrtova moglo naći pozivanjem na jedan citat iz autobiografije (Šest beleški o plutajućem životu) kineskog pisca Šen Fu-a (koji je živeo između 1763-1825). On tu govori o različitim aspektima u kreiranju vrta, pa između ostalog kaže: 
 "Evo kako treba pokazati stvarno usred prividnog. Aranžiraj vrt tako da - kad gost misli da je već video sve što se može videti - staza iznenada skrene i uputi ga ka mestu odakle se pred njim otvara širok pogled. Ili - postavi vrata na paviljonu tako da on odjednom ustanovi da ga to vodi u potpuno nov vrt. Postoji i više načina da se stvori iluzija usred stvarnog: načini prolaz u zatvoren deo vrta, a zatim ga pokrij bambusima i kamenjem. Taj deo vrta s one strane, iako stvaran, izgledaće tada kao iluzija."

Zbog čega je važna metafora ogledala ? I u kakvoj je vezi sa vodom?

Ogledanje je simbolički predstavljalo i ono idealno stanje duha, kome su težili taoisti i budisti, kada je čovekov duh kao ogledalo u kome se svet odražava, ali ga ne dotiče. Čuang Ce (taoista iz 4. v. st. ere) navodi ogledalo kao simbol pročišćenog duha: „Savršeni čovek koristi svoj duh kao ogledalo - on ništa ne sledi, sve prihvata, odražava, ali ne pohranjuje" (Čuang Ce: Leptirov san, gl. 7), a nešto kasnije dodaje: "Mudračev duh u mirovanju je ogledalo neba i zemlje, staklo u kojem se ogleda deset hiljada stvari" (Čuang Ce: Leptirov san, gl. 13).
Estetička kontemplacija vrta otkrivala je međuprožimanje unutarnjeg i spoljašnjeg. Vrt je bio ogledalo duha koji ga je stvorio. U njemu su se prirodni elementi (stene, voda, biljke, zemlja) nalazili u uslovljenoj interakciji. Vrt je bio privilegovano mesto, gde je čovek bio svoj i mogao je da se stopi sa prirodom.
Vodene površine imale su i doslovnu ulogu ogledala, u kojima se odražavao okolni ambijent, posebno promenljive nebeske slike (kontemplacija meseca na vodenoj površini bila je omiljena). Tako kineski pesnik Tu Mu (803-852) kaže: 
U tišini ranog jutra, u pustom vrtu.
Kristalna voda - poput ogledala. 
Da pomisliš: 
to je ulaz u drugi svet.

Kineski vrtovi nas pozivaju da se okrenemo sebi, svom unutrašnjem biću, istovremeno nas povezujući sa prirodom. Na koji način nas približavaju taoizmu i kako se uopšte prožimaju malo i veliko u vrtu?

Kada je reč o prožimanju malog i velikog, već pomenuti Šen Fu, kaže:
„U postavljanju vrtova, paviljona, krivudavih staza, malih planina od kamena i cvetnih zasada, nastoj da stvoriš osećanje malog u velikom i velikog u malom, stvarnog u prividnom i prividnog u stvarnom. Neke stvari treba da budu skrivene, a neke očigledne, neke istaknute, a neke neodređene."

Estetika vrtova je bliska taoističkom ekocentrizmu, po kome je čovek samo jedno od 10.000 bića, koja se nalaze između neba i zemlje (kako kaže Čuang Ce, u 17. gl. svog dela). On takođe smatra da čovek ostvaruje najviše duhovno stanje kada se kroz kontemplaciju prirode sjedini sa onim što naziva „velikim tokom" - ili „tao-om".