Kolegijalnost nije uvek dobra

Oslanjajući su se na rezultate prethodnog istraživanja koji su pokazali kako pomaganje kolegama usporava sopstveni uspeh profesor Rasel Džonson sa Državnog univerziteta u Mičigenu fokusirao se na različite vrste pomoći koje ljudi pružaju na poslu, kao i kako je ta pomoć prihvaćena. "U poslednje vreme stavlja se veliki akcenat na produktivnost na radnom mestu, traži se od radnika da budu preduzimljivi i da pomažu svima oko sebe", rekao je Džonson . "Ali nije uvek najbolje rešenje tragati za problemima i trošiti vreme na to da ih popravite."
Džonson je objasnio da postoje dve osnovne vrste pomoći koje se mogu ponuditi kolegi, proaktivna i reaktivna pomoć, a razlikuju se po tome da li je pomoć zatražena ili ne. Ako ste preduzimljivi i aktivno nudite da pomognete drugom, to je proaktivna pomoć. Ako vam se kolega sam obrati za pomoć koju mu vi onda prižite, onda vi reaktivno pomažete, objasnio je Džonson. 

Naučnici su otkrili da ljudi koji proaktivno pomažu često nemaju jasno razumevanje problema sa kojima se suočava kolega koji prima njihovu pomoć, pa zauzvrat dobijaju manju zahvalnost. Što se onih koji primaju pomoć tiče, Džonson smatra da bi osobi kojoj stalno prilaze kolege i nude joj pomoć to moglo da utiče na samopouzdanje i postane frustrirajuće. A ne bi ni mislili da treba da se zahvale osobi koja je pokušala da im pomogne jer joj nisu to ni tražili.

Kada je pomoć veća šteta nego korist

Profesor Džonson je ispitao zaposlene starosti od 21 do 60 godina koji rade u različitim sektorima, uključujući državnu upravu, proizvodnju, zdravstvo i obrazovanje. Prikupio je podatke kako bi procenio pomaganje na dnevnom nivou, primanje zahvalnosti, uočeni pozitivan društveni uticaj i radnu angažovanost.

Kad se uzmu u obzir odgovori ispitanika pokazalo se da pomagači dobijaju manju zahvalnost, a primaoci pomoći osećaju manje samopouzdanja. Ovo istraživanje je dokazalo da proaktivna pomoć ima negativan uticaj na obe strane, ali iz različitih razloga. "Biti proaktivan može imati toksične efekte, posebno na pomagača. On dobija manju zahvalnost od osobe kojoj je pomogao, što čini da se narednog dana oseća manje motivisano na radnom mestu. Primalac pomoći češće ne izrazi zahvalnost odmah, što je čini besmislenom u odnosu na stvarni čin pomagača, " rekao je Džonson. "Što se tiče osobe koja prima netraženu pomoć, ona počinje da sumnja u sopstvene sposobnosti i oseća pretnju svojoj autonomiji na radnom mestu."

Na neki način ovo istraživanje sugeriše zaposlenima da brinu svoju brigu i da ne traže probleme koje bi mogli da poprave. Sve u svemu, istakao je Džonson, dobro je pomoći, ali je najbolje prvo pričekati da vam pomoć zatraže. Preporučio je onima koji žele da pomognu da će radeći svoj posao najviše postići. Smatra da bi oni koji prime pomoć što pre trebalo da iskažu zahvalnost jer ako čekaju nekoliko dana to neće imati pozitivan uticaj na onog koji im je pomogao.