Dositejev vapaj za dobrim: Gde si dobro?

Dok snimamo seriju, ovde vas podsećamo na odlomak iz „Ižice", rukopisne Dositejeve knjige koja je nastala tokom njegovog boravka u Dalmaciji. Potragu za dobrim, Dositej Obradović je preneo svojim sunarodnicima u Dalmaciji, u kojoj je sa prekidima od nekoliko godina boravio od 1761. do 1770. godine.

Kad je tamo stigao, bio je veoma mlad i ubrzo je postao omiljeni propovednik. Popularnost stiče načinom na koji drži propovedi ‒ neposrednošću obraćanja, razumljivim jezikom, humorom, ironijom, korišćenjem narodne književnosti, basni, poslovica. Sve se to u Dositejevim propovedima prožima sa njegovim obrazovanjem koje stalno uzrasta i za ono vreme je veoma neobično i kompleksno.

„Ižica"

Dobro drugo

[...] Tražim dobro kod cara i carica, ali cari se biju i ratuju. Nije tu dobra! Tražim dobro kod vladika, ali vladike za mir i za dobro ne mare, nego se nadmeću ko će biti mitropolit. Nije tu dobra! Tražim dobro u manastiru, ali u manastiru kaluđeri se razređuju ko će na put, ko li na kapelaniju, a u manastiru ne mogu da stoje. Malo je tu dobra! Tražim oko crkve, ali ljudi kad dođu k crkvi, dođu da se inate i da praznoslove, a u crkvi popovi navešćuju: to se i to ukrade, toliko muštuluka ‒ nije dobra! Među trgovci za svaku gazetu ‒ kletva; među bogati građani ‒ gordost i zavist; među seljani ne možʼ gledati što rade, ne možʼ slušati što govore: nije dobra, te nije! Ah, jao nami bez dobra!

Prosti mi, brate ‒ došlo mi je da vičem. ‒ O, filosofi! O, ritori mnogoznanci! Kažite mi za dobro! ‒ Je li dobro u velikim kućam[a] gospodskim? Ja tamo ne smijem doći; eto đe kaže Jeremija prorok: „Gospodske kuće pune su drače" ‒ dakle, nije tu dobra! ‒ Gradovi, varoši, sela, pustinje, je li u vami dobro? „Nije", govori veliki apostol Pavel, „beda u gradovi, beda u pustinjah, beda na moru, beda kod lažljive braće i lukavi[h] ljubaznika". ‒ A da gde smo dobro izgubili? Nijesmo ga izgubili, jer ga nijesmo ni imali.

Ah, da mogu dobro naći, u srcu bih ga usadio, suzama bih ga napajao da mi raste u visinu, da mi cveta i lijep plod rađa. ‒ Ma šta mi pade na um! Ne bi htelo dobro u moje srce uljesti, zašto moje srce zla je napunjeno. ‒ Ako sam u lijepim haljinama, rad bih da mi reku da sam pametan, zašto budali i pijanci u izdrto su obučeni; ako li sam u izdrtih haljina, rad bih da mi reku da sam svetinja. Ako se smijem i razgovaram, rad bih da mi reku da sam dobar i ljubazan; ako li mučim i brojanice u ruku držim, želim da mi reku: „Eto, brate, dobra kaluđera! Pešice hodi, torbu na leđi nosi, niti se umiva, niti bradu češlja!" - Jao, jao! To li srce moje želi! Divija svetinjo moja! Ne ide u tako srce dobro! ‒ Što ću ti ja, brate!; Ne mogu naći dobra! Baš ga pri meni ne ima. ‒ A, pomozi, bože! Pade mi na um gđe je dobro i tebi ću kazati, da po tom poznaš da sam ti pravi ljubaznik. Ma zaludu ću ti kazati, kade ne možemo k njemu doći. ‒ Moći ćemo, ako bog da. Ne predaj se.

*Navedeno prema izdanju Zadužbine „Dositej Obradović" ‒ urednik prof. Dušan Ivanić.

Priredila Valentina Delić