Tvorac lakih i elegantnih stihova

Stihovi kojima je Volter Skot opisao svoju junakinju Elenu u pesmi „Gospa od jezera" bili su izuzetno popularni te je mnogo turista dolazilo u oblast Trosaks kako bi uživalo u lepotama jezera Katrin i Eleninog ostrva. U obližnjim gradovima brzo su morali da grade hotele kako bi se iskoristila najezda posetilaca a popularnost ovog kraja ni danas ne jenjava.

Skot nikad nije imao visoko mišljenje o sebi kao pesniku, ali njegovi stihovi su laki i elegantni. Sposobnost da lepo ispriča priču i opiše likove i radnju zadržavaju pažnju publike.

Junaci njegovih priča su mladići koji, posle mnogo opasnih situacija, na kraju ipak osvoje lepe junakinje. To je bilo veoma popularno. Radnju je smeštao u visoke planine i doline Škotske. Takvi krajolici su odgovarali ukusu tadašnje publike širom Evrope. Možda je upravo zato ser Volter Skot postigao veliki uspeh među savremenicima.
Posle smrti ovog velikana, podignut mu je spomenik u Ulici prinčeva u Edinburgu. Malo kom piscu je ukazana takva čast.

Njegov raskošni stil, sklonost da nadugo pripoveda o istorijskim događajima, dosetke i oduševljeni opisi likova možda Skota danas čine manje popularnim od drugih pisaca 19. veka, ali njegovi najbolji romani, poput njemu omiljenih „Srca Midlotijana" ili „Antikvara", svakako zaslužuju da se uloži trud u čitanje jer onda neće biti teško shvatiti zašto su baš ovog stvaraoca njegovi savremenici toliko cenili.

Ser Volter Skot se rodio 1771. u lepoj škotskoj prestonici Edinburgu. Škotska je bila kraljevina, a onda je ušla u sastav Ujedinjenog Kraljevstva, iako je po mnogo čemu ipak ostala zasebna država. U to vreme ona je imala nekoliko izuzetnih ljudi, poput filozofa svetskog glasa Dejvida Hjuma i Adama Smita, slikara Alana Remzija, Henrija Rejberna i Dejvida Vilkija, i pisca Roberta Bernsa, a imala je i divne građevine braće Adama i Vilijama Čembersa. Zbog svega toga Edinburg je bio jedan od najvećih centara prosvećenosti 18. veka.

Poštovanje prema precima 

Skotov otac, takođe Volter, bio je veoma poštovan pravnik. Škotska je imala vlastiti pravni sistem, što je za pripadnike ove profesije podrazumevalo kretanje u visokim društvenim i intelektualnim krugovima. Kad se rodio mlađi Volter, porodica je živela u stanu u dugoj edinburškoj ulici Koledž Vajnd, blizu čuvene ulice Kaugejt. Poput većine ulica škotske prestonice, i Koledž Vajnd je bila mračna i izuzetno prljava a zgrade su bile veoma visoke. Većina tih građevina i dalje postoji. Imaju po deset ili dvanaest spratova, a Škoti za njih imaju poseban naziv.

Ubrzo posle Volterovog rođenja porodica se preselila na primereniji i elegantniji trg Džordž, jedan od najranijih klasičnih primera gradnje koji će obogatiti Edinburg. Kao ćerka univerzitetskog profesora medicine, Skotova majka je bila dobro obrazovana, pa je porodica bila poštovana s obe strane i veoma važna u društvu tog vremena. To je bilo značajno i za pisca, koji će razviti veliko poštovanje prema precima i vaspitanju.

Kao mali, oboleo je od dečje paralize, zbog čega je hramao na desnu nogu. U pokušaju da ga izleče, poslali su ga da živi na farmi „Sendi Nou", četrdesetak kilometara južno od Edinburga. Taj kraj sad nazivaju Skotovom zemljom, s lako prepoznatljivom vilom „Ildon Hils". Tamo se kasnije doselio i smestio radnje romana koje je pisao.

Još kao dete bio je opčinjen romantičnošću istorije a taj ga osećaj nikad nije napustio. Zato je bio u skladu sa svojim vremenom i ljudima u celoj Evropi koji su saosećali sa Stjuartom i pola veka kasnije. Svi su se divili borbi za slobodu. Za mladog Voltera Skota bilo je sjajno što je Škot: bio je ponosan na svoje nasleđe i branio bi ga po svaku cenu. Iako je bio veoma mlad, sasvim je izvesno da su se takva osećanja negovala i razvijala u „Sendi Nou". Upravo ona će postati okosnica njegovih kasnijih radova.

Iako je imao samo dvanaest godina, upisao se na Edinburški univerzitet i već na drugoj godini zablistao kao poznavalac metafizike i logike. Bolest ga je sprečila da završi studije, a kad se oporavio, započeo je petogodišnje školovanje za pravnika u očevoj kancelariji. Putovanja po zemlji su mu omogućila da dobro upozna škotski način života, što će kasnije iskoristiti za svoju poeziju i romane.

Bio je zaljubljen u stare zamkove, prepoznatljive krajolike, reke i potoke kojima Škotska obiluje. Oduševljeno je govorio o ljudima svih klasa koji su mu mogli pričati o prošlosti i bitkama koje su se vodile i pevati mu balade o svojim precima. Književno delo „Tužbalica poslednjeg minstrela" postaće kamen temeljac Skotove slave i uspeha. Tad je pisac postao svestan da će njegov životni poziv biti književnost. Romantični ep „Marmion" objavio je 1808, a dve godine kasnije i „Gospu od jezera".

Godine 1813. Skot je našao rukopis romana „Vejverli", koji je započeo još 1805. Prionuo je na posao i završio ga. Radnja se odvija pred samu pobunu Škota čiji je cilj bio povratak princa Čarlsa na presto. Skot je s puno strasti prikazivao borbu brojnih likova u tim haotičnim i užasnim vremenima. Roman „Vejverli" je postigao neverovatan uspeh.

Bio je veliki kolekcionar starina. U njegovoj zbirci nalazili su se predmeti savremenih velikana, ali i onih iz prošlih vremena: bodež i torbica Roba Roja, pištolj koji je pripadao Montrozu, jednom od glavnih junaka romana „Stari način umiranja". Nastavio je da kupuje zemlju oko kuće i imanja kao nasledstvo za svoju decu. U njegovim romanima, dobar porodični život i častan brak najviše su se cenili.

Put ga je odveo i u Pariz, u kom je upoznao svog heroja Velingtona i mnoge druge značajne ljude. Trebalo je da mu francuska prestonica pruži mnogo materijala za pisanje. Tri romana su usledila posle povratka: „Gaj Manering", „Antikvar" a, iako oboleo od ozbiljne bolesti koja ga je mučila više od tri godine, uspeo je da završi i „Roba Roja" decembra 1817.

Izuzetan osećaj za istoriju 

Usledili su novi romani, a ekranizacije nekih od njih (kao što je „Kventin Darvard") postale su omiljene među bioskopskom publikom. Ispod njegovog pera potom izlaze „Ajvanho" i „Crvena rukavica". Saznao je da se dramatizacije njegovih dela igraju u pozorištima širom zemlje i bio je veoma zadovoljan.

Još dva romana je objavio 1825. i započeo rad na obimnoj Napoleonovoj biografiji o kojoj je dugo razmišljao. Napisao je „Gospođicu iz Perta", još tri romana, brojne kratke priče i „Dedine priče" ‒ knjigu škotske istorije. Umor i bolest su ga savladali 1832. godine.

Njegov izuzetan osećaj za istoriju učinio je mnogo za buđenje svesti Škota o njihovoj romantičnoj prošlosti. Naučio ih je da poštuju sebe. Ser Volter Skot je sahranjen u opatiji Drajburg, pored svoje žene i grobova svojih predaka.

Njegove knjige, zanimljivi likovi, maštovite priče i smisao za humor, prostodušnost i, pre svega, razvoj istorijskog romana, snažno su uticali na svetsku književnost i brojnu armiju čitalaca.

Priredila Tanja Čanić Mlađenović