Od tempere do ulja

Slikanje tehnikom tempere staro je koliko i slikarstvo. Tempera dolazi od latinske reči temperare koja znači mešati. Srednjovekovno štafelajno slikarstvo se skoro u celini odlikuje zvučnošću boja i površinskim sjajem zahvaljujući upravo specifičnim metodama rada u temperi. Slike Đota, Botičelija i mnogih drugih karakteriše izuzetna svežina, skoro neshvatljiva u kontekstu vremenske distance.

Preko vizantijske, sijenske i renesansne škole, temperu otkrivaju i umetnici 20. veka. Tempera je slikarska tehnika u kojoj boja nastaje mešanjem pigmenta sa vezivnim sredstvom a to je najčešće žumance. Svojstvo tempere je da se brzo suši i slikar može nanositi sloj na sloj bez opasnosti da će se boje pomešati. A drugo svojstvo ove tehnike je da se tempera uopšte s vremenom ne menja, ostaje ista i ne puca na platnu. Temperom se može slikati na različitim podlogama kao što su drvo, papir, staklo, platno. Međutim, pošto je tempera suva tehnika bez sjaja, slikari su još od davnina, po završetku rada, slike premazivali tankim slojem ulja.

Ulje kao slikarski medijum ima dugu tradiciju u štafelajnom slikarstvu. Ta forma slikarstva nastala je u 15. veku iz potrebe za prevazilaženjem ograničenja koja ima tempera. Tehniku slikanja uljanim bojama primenjivao je pre svega Jan van Ajk, dajući joj i nove impulse. Antonelo da Mesina je preneo taj vid slikarstva u Italiju, gde se sporije razvijalo nego u severnoj Evropi.

Ulje je tehnika slikanja pomoću boja, pigmenata, pri čemu se kao vezivno sredstvo upotrebljava masno oksidirajuće ulje, pre svega laneno. Izrada slika tehnikom ulje na platnu dosta je složena, imajući u vidu da se najčešće izvodi u slojevima i da je potrebno čekati da se jedan sloj osuši da bi se nastavilo sa slikanjem drugog.

Mnogi veliki slikari su svoja osećanja prenosili na platno baš ovom tehnikom, među njima su Klod Mone, Rembrant, Fransisko Goja, Van Gog, Leonardo da Vinči i mnogi drugi. Neka od najlepših i najpoznatijih dela na svetu slikana su baš uljanim bojama, pa se sama tehnika ulje na platnu smatra fundamentom slikarskog izraza.