Barokna dimenzija

Barokni čovek je uistinu video sebe u „ogledalu vremena". U umetnosti poznog 16. i tokom 17. veka ogledalo kao često prikazivan motiv postalo je metafora za kratkoću ljudskog života. Život je samo iluzija kao što govore stihovi španskog književnika Kalderona de la Barke. „Šta je život: privid i san. Bajka, a najveći blagoslov je sićušan jer ceo život je san, a snovi su samo sni", objašnjava prof. dr Jelena Todorović, istoričarka umetnosti sa Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

Više nego ikada ranije, u baroknom dobu je postojala lakoća s kojom su se vremenske kategorije mešale i menjale u procesu oblikovanja crkvene, nacionalne i institucionalne istorije. To je svet policentričnosti, gde svaki deo barokne kulture donosi svoje individualne političke, ideološke i konfesionalne karakteristike.

Barokni čovek je shvatio potencijal opisivanja i menjanja prošlosti, prerade istorije i njenog uključivanja u opštu priču o verodostojnosti i legitimnosti, o slavljenju vere i crkve. Pamćenje i istorija bitni su za poznavanje i razumevanje prošlosti bez obzira na to da li su lična i kolektivna istorija podložne promenama i preradama. Posebno se to odnosilo na debate između katolika i protestanata, naglašava Jelena Todorović.

Uobičajeni barokni vanitas prizori u delima evropskih umetnika sadržali su dva glavna činioca ‒ anegdotski i simbolički. Prvi je povezan sa osnovnom funkcijom umetničkog dela, u prikazu mrtve prirode, žanr scena ili portreta, a drugi se odnosio na opšte simbole prolaznosti. Bez obzira na to da li je po sredi bilo zanimanje za unutrašnji preobražaj duše ili tela ili transformaciju sveta, pojam „promene i preobražaja" bio je podjednako zagonetan.

Umetničko delo koje na najbolji način prikazuje baroknu osetljivost prema prizorima metamorfoze jeste mermerna skulptura „Apolon i Dafne" koju je najveći umetnik 17. veka Đan Lorenco Bernini radio za kardinala Šipiona Borgezea. Skulptura se danas nalazi u Galeriji Borgeze u Rimu. Još od antike umetnici su maštali o priči o bogu Apolonu i nimfi Dafne koja je opisana u Ovidijevim „Metamorfozama". U 17. veku umetnici su se bavili ovim mitom zbog poruke o nestalnosti i prolaznosti ljubavi, prolaznosti telesnosti života i čoveka, kaže prof. dr Jelena Todorović.

Legenda kaže: bežeći od boga Apolona, nimfa Dafne se pretvara u lovorovo drvo. Upravo je taj trenutak ovaplotio svojim majstorskim klesanjem Đ. L. Bernini, prvi umetnik koji je do kraja istražio primenu više tačaka posmatranja skulpture i tako uveo i samog posmatrača u otkrivanje božanskog preobražaja. Kružnim kretanjem oko skulpture razvija se pokret kao na „filmskoj traci".