Multimedijalni projekat „Privreda Paraćina“

Digitalna transformacija kulturnog nasleđa Paraćina realizovana je u okviru projekta „Privredni razvoj Paraćina i počeci industrijalizacije" u organizaciji Zavičajnog muzeja u Paraćinu, a njegove autorke su dr Hristina Mikić i Estela Radonjić Živkov. Projekat su podržali Ministarstvo kulture i informisanja, Cementara Popovac i Opština Paraćin.

Na multimedijalnoj izložbi prikazan je privredni razvoj Paraćina od predratnog perioda do današnjih dana, kroz priču o najznačajnijim fabrikama Paraćina i bankama osnovanim u predratnom periodu.

„Privredna istorija je jedan od najznačajnijih aspekata identiteta Paraćina, ali ona nije u dovoljnoj meri do sada bila dokumentovana, valorizovana i prezentovana široj javnosti. Na oko 11 tačaka građani mogu pomoću aplikacije Paraćin da vide kako su izgledali ti delovi grada od 1905. do 1938. godine", navode autorke.

Ulaskom u prostor novooslobođene srpske države, ovo mesto postaje najpoznatije po trgovini vunom i svinjama, koje su se izvozile u Austriju. Dr Hristina Mikić, jedna od autorki izložbe, navodi da su mlinovi predstavljali prve korake ka industrijalizaciji privrede u Paraćinu. Do sticanja nezavisnosti, njih su uglavnom osnivali Turci, a nakon toga knez Miloš. U težnji da stvori nezavisnu državu, knez Miloš je radio na tome da se Srbija oslobodi zavisnosti od uvoza hrane iz drugih zemalja. Stoga je povremeno i svojim bliskim saradnicima davao odobrenja da se bave određenim ekonomskim aktivnostima, pa i mlinarstvom.

Autorka objašnjava: „Takav je bio i Bogdan Đorđević iz Paraćina, poznat kao Tatar Bogdan ‒ tatar koji je 1830. doneo hatišerife kojima je Srbija sticala nezavisnost. Bliskošću sa knezom postaje vlasnik vodenice u Paraćinu. Krajem 1837. godine i sam knez Miloš ima plan da podigne tri moderna mlina, jedan od njih i na Crnici. Tu svoju zamisao ostvaruje i njegova Praviteljstvena vodenica počinje sa radom 1838. Nju je izgradio Jovan Vajnhapel, imala je tri dvostruka pogonska točka, i mlela je brašno i griz".

Centar za snabdevanje vojske

Mlinarstvo, trgovina, poljoprivreda i stočarstvo okosnice su privrednog razvoja Paraćina sve do kraja 19. veka. Kako Feliks Kanic beleži u svojim putopisima, zlatno doba privrede Paraćina nastupa kada ovo mesto, po odluci kralja Milana, 1876. postaje centar za snabdevanje vojske, i taj period traje do 1888.

Formiranje novih ekonomskih i društvenih odnosa povezano je i sa osnivanjem fabrike sukna braće Minh. Ona nije imala samo lokalni značaj, već je kao prva fabrika sa povlašćenim statusom i stranim kapitalom, ulivala nadu da će kroz vezu sa domaćim trgovcima i radnom snagom osigurati brz razvoj nacionalne privrede. Autorke izložbe objašnjavaju da su „fabrika i njeni vlasnici uživali veliku naklonost državnih struktura i da se to nije ogledalo samo u garantovanim kupovinama čoje za potrebe vojske, već je i kralj Aleksandar Obrenović 1893. bio gost Minhove fabrike u Paraćinu i kupac čojanih tkanina za kapute koje je i sam nosio".

Pred početak Drugog svetskog rata Paraćin je imao 15 privrednih preduzeća sa prosečno 250 radnika, dok je nacionalni prosek bio oko 40 zaposlenih po preduzeću, što dovoljno govori o dinamici privrednog napretka u Paraćinu. Među najpoznatije fabrike koje su obeležile predratnu privrednu istoriju ovog mesta ubrajaju se Fabrika sukna braće Minh, Francusko-srpska fabrika cementa, Srpska fabrika stakla, Fabrika vunenih tkanina „Vlada Teokarović i komp." i Fabrika za proizvodnju ratluka i bombona „Braten".

Priredila Aleksandra Stojanović